Живео сам у крају са великим белим и црвеним и наранџастим кућама са великим зеленим травњацима и малом мусавом децом испред њих. Седео сам испред своје лепе беле куће, болничарка би ме сваког јутра извезла напоље и оставила ту, на немилост срећних парова из предграђа, мислећи да то волим. Радије бих гледао тв са њом, радије бих лежао у кревету и гледао у плафон, радије бих читао, иако она окреће странице сувише споро...
А предграђе није предграђе, није тако чисто и наивно као што изгледа, ко би то боље могао знати од човека који већ петнаест година седи сам на трему испред куће?
И слике постају све блеђе и блеђе, а песму чујем све ређе и ређе, и не пишем више, не могу, а тако бих желео.
0 коментара:
Постави коментар