Безвезе

Једна је мала рекла недавно - ти познајеш душу овог југа, али не познајеш душу од бејб. И била је у праву. Да је познајем, одавно бих био обичан срећан човек. Ни Бог ни вино не мењају ствари, што је најгоре, ни ја не мењам ствари, играм се около са којекаквим, јесте, занимљивим, уједно и лошим девојкама и надам се да ће се Бејб вртети ту, да ћемо спаковати сузе и бисере једног дана и отићи негде далеко, само она и ја. И она зна да је волим, само се смешка и живи леп живот, и ја живим солидан живот и знамо да можемо једно без другог, али бих волео, и она би можда волела, да ипак будемо заједно, иако можемо живети одвојено, јер то је љубав, када можеш да одеш, али не желиш и када ти вино ништа не значи, јер осећаји су увек исти, само су речи другачије, речи које су, када си пијан, овенчане венцом вечности, за разлику од оних обичних,  скроз обичних. 

Тешко је бити, човек који не држи чак ни своје конце у рукама. Тешко је ћутати на примедбе и тешко је уз карактер какав је мој, одржати привид нормалности. Лице ме одаје, проклето лице, јер се не смејем на лоше форе и не плачем ако нисам тужан и не мислим да су људи супер ако се мрштим... Само седим и посматрам, бацам злонамерне коментаре кошаркашима који се мотају око ње, терам их сарказмом који они сматрају генијалном духовитошћу с моје стране и говоре како сам кул лик, наравно да радим исто, кул су ликови, како не волети људе који почињу реченице са - "ми, кошаркаши", океј, капирамо, додирујете главама плафон и радите колоквијуме тимски, океј, цареви сте, океј капирамо, терајте се сви у пичку материну, океј... 

И не могу да ћутим, вуче ме нешто да кажем шта имам, и најчешће говорим, шта да радим, такав сам човек, лош... Понекад се само сетим како је било некад и сморим се, лепе жене су пролазиле кроз град, а ја сам певао луде песме и волео дивне жене које нисам смео и био сам добар, без тих, лажних царева, науљених манекена који представљају мушки род, и волео сам праве цареве, оне који нису морали да скидају мајице сваки пут када пролети комарац и нису умели да свирају гитару, а опет су били цареви, пролазили увек и чинили да се осећаш  великим само седећи за истим столом са њима. Тако је било некад.

Сада жене, клинке и бабе падају на лепушкасте вреће мишића, мозга без, али тако су савршени и јебем му матер, издепилирани. Нисам завидан, само напред, али сам љут на жене које говоре да фурају сентиш, који сентиш, ви'ш да цеђ одређује куда ћеш окренути своју љубавну лађу, а не сентиш, сентиш остаје за крај, када будеш стара и истрошена, када будеш поприлично лоша и пијана, када ти прође последњи воз за било где и останеш ту, тражећи несрећника из Раковице да те ожени, јер тако си у могућности.

Неки кажу да када немам инспирације, онда само пљујем, али трудим се да пљујем са разлогом и пљуваћу све док се нешто не промени, а ове речи сигурно ништа променити неће, јер оне којима су упућене, не читају овакве садржаје и живе срећне животе у трену, све док не закуца тридесет и нека на врата, све док се не удају у Раковицу и проживе остатак својих живота. Мрзим такве ствари и мрзим када ти треба пет сома да одведеш девојку на пиће, јер пије као смук и троши као руска возила и не избија ти из куће и то је тако безвезе. То је тако безвезе.