О комшији

Дан је био несносно дуг и мртав, а један мали мрав ми је трчао низ руку. Кренуо сам да га усмртим, али онда,  рек'о, нек иде својим послом. Мртвачко излежавање, покушаји читања већ прочитаних књига и призивања сна разним ритуалима, који - па, благо речено, не раде. Благо отшкринут прозор на шестом спрату није очекивао госте. Нисам ни ја. А онда, одједном, нешто ми скочи на главу. Ја, онако умртвљен бејах присиљен на реакцију, а сам напор да бих се покренуо ме је стајао неколико година живота, о седима да ни не причамо. Док сам се ја борио са невидљивом немани, једна црна, тешко допадљива мачка је већ седела на столу кусајући остатке доручка. Гледам ја њу, гледа она мене. Гледам ја прозор, па кроз прозор. Доле, бездан. Одакле се она створила, бојао сам се и да помислим, а камоли да питам. 

Можда је неко шутнуо са вр'а зграде па је баш пала код мене? Колике су уопште шансе за то? Вероватније је да је сам црни ђаво шутнуо кроз шесту капију пакла, те је она пролетела право кроз мој прозор. Ако је тако, онда ми је ђаво, у неку руку, комшија. Шта да кажем? Почаствован сам? Можеш ли, ради доброкомшијских односа, да средиш оног Радослава са седмог, што свако вече пушта музику до касно и јебе неке вриштеће жене? Како је комшо, може пиво? 'Ебем ли га, не знам.

Но, узмем ја мачку, такву каква је, сувишну, нахраним је, попричамо мало и онда се опет извалим на кревет. Шта друго да радим без посла, жене, мачке, на плус четрдесет? Лежим, дође и она офуцана мачка, легне ми на стомак и крене да преде. Све ми вибрира, као да имам оно чудо за мршављење. Знаш оно, само ставиш појас, кликнеш "он" и бленеш у тв, једеш пицу, прасе и чоколадну торту са јагодом на врху, и на крају дана имаш три до шест килограма мање. Е, то сам ја замислио од мачке која вибрира и уз то, испушта онај кул фркккк звук који умирује. Затворим очи, тонем у стање стопостотне чистоће тела и духа, кад одједном - ништа. Стомак ништа, уши ништа, ја ништа. Покварила се мачка! Шта сад, коју пичку материну?

Придигнем се ја мало, мало је чачнем - она ни макац. Ту ми се некако слошило, те је шчепам под руку, правац на терасу, па је лансирам к'о Аполо 11, на месец, ногом. 

Након пар минута, коначно кренем да џоњам, кад одједном ми нешто, опет, скочи на главу. Јеботе, ал' сам се испрепадао! Скочим ја из кревета, одма' у гард, кад оно - пингвини!

Ид у пичку материну, мислим се, откуд сад пингвини? Ништа, устанем ја, опет. Наспем им пуну каду воде, убацим три паткице и два ратна бродића, (не питајте откуд ми) мало купке са мирисом лаванде и саспем оно мало леда што је било у фрижидеру. Ето. Убацим их у купатило и нека их, сутра ћу видети шта ћу с њима. Мало сам се опасуљио, те ухватим кревет и повучем га  скроз на врата, а прозор затворим. Е, јебем вам лебац, да вас сад видим. И опет, прилегнем на трен, само затворио очи, онако, сад већ поспан, не знам што, кад, не лези враже...Неки лом, цика-вика, нешто риче, сунце ти...Нилски коњ!

Како сад, лебац ти? Покрчим фрижидер, почастим нилског коња, одем до комшије Пере - куц, куц, добар дан, добар дан, море ли бушилица, може, одма' враћам - одем, избушим пар рупа на фрижидеру, вратим бушилицу, откључам купатило, оно пингвини играју одбојку, шта ли, покупим их, те правац фрижидер. Одврнем славину у купатилу, пустим нилског коња унутра, затворим врата, закључам и бацим кључ, ионако ће изаћи кад год пожели. Онда одем, потражим парче папира и маркер, те напишем "комшији" поруку:

"Моли се комшија што ми баца ђубар кроз прозор, да се јави ради ступања у сексуалне односе. Буде ли ми још неко говедо бацио кроз прозор, под говедо мислим било шта што има маму, нек слободно сматра да му општим са целокупном ужом и широм фамилијом.

То што ти ниси адаптирао кругове пакла за пријем животиња откад је изгласан закон да и оне имају право на рај, није мој проблем! Јеб'о те онај к'о те направи тако наопака! И немо' случајно да ми шаљеш гусенице 'вамо, гањаћу те тењком, будеш ли. Је л' јасно?!"

Сутрадан сам се пробудио са коњском главом у кревету. А у курац.