СОС!

Јеботе. Субота вече, а ја лежим у свом кревету и гледам чет'ри курвештије са Менхетна како распредају о наказама. Лепо, богами, лепо. Кад смо већ код наказа - јеботе, шта је бре ово?! Зашто ми све лепе жене покушавају удомити њихове неугледне другарице, познанице, тетке чак?! Јесам ја неки шмекер за ругобе? Немојте ме погрешно разумети, има оних код којих само кликне, мож' бити најружнија на свету, оде ти у пичку материну и за трен јој купујеш цвеће, пишеш сонете и, успут, планирате дете. Не, ове нису такве. Психо-физички ружне, јеботе! Да ли сам ја психички ружан? (за физичко стање ствари већ знам, те не питам) Ја сам, бре, душа од човека, а у пичку материну!

Шта да радим, јеботе? Осим да прекинем са прекомерном употребом "јеботе"? Слушам  Балашевићеву Мирку, као и Тозовцову Мирјану. На неки блесав начин, ове песме у комбинацији са оне чет'ри кураве ми баш дирају жицу. Убадају у срце, а затим уврћу, док врућа крв тече. Толико је реално да чак ми се и стомак почео увртати, као кад те видим, иначе. И тако...Живци су ми све тањи и тањи, сваким даном. Очи ми се саме склапају. Као да сам матори друид шапе који је преспавао векове, пробудили га комплексним ритуалом жртвовања девица, а онда се поново претворио у медведа, лизнуо девичанску крв и отишао да дремне још пар векова. Тако некако. 'Ајде, одох да спавам. Лепе жене са ружним другарицама/познаницама/теткама које остављате пред мојим вратима, мршћите у кујну! Једног дана ће вам бити жао што сте јуриле геј манекене, а не мене. Мршћите!