Како почети?

Цика-цака-цика-цака...Шкрипи. 

Понекад седим овако само, имам приче у глави, преслишавам се малтене као дете, али те приче не долазе до прстију. И стално пишем о томе, јер, покушавам да докучим како да покренем мозак, да откључам онај комбо који ми омогућава да полетим. Без зајебанције, кад пишем, као да упаднем у временско-просторни вакуум, и појавим се на другој страни кроз одређено време питајући се шта се десило. И зато на овом блогу има бар десетак текстова сличних овоме. И биће их још хиљаде или неће бити ниједан. Зависи...

Ја врхунски пишем када сам тужан. Одавно нисам био, онако истински. То можда звучи помало геј, али тако је. Такође, схватио сам да у мојим причама нема више оне искре која је била ту раније. За ту искру је била заслужна једна посебна дама, али о'ладио сам се. И то је проблем. Није тешко писати о смрти, играти се Бога, кокетирати са свакаквим наказама, када си врућ и жив. Тешко постаје када умреш. Када упаднеш у кому, из које те ни читање целокупне антологије Буковског или слушање свега од Џеја до Пинк Флојда не може тргнути. Свет стане, а ти спаваш. Све ти се нешто врти по глави, али ништа није на папиру, да не кажем, екрану. И зато, размишљам...Шта ми је чинити? Како наћи неку која ти познаје душу? Како упознати неку са твојом ненормалном поодвојеном душом? Како уопште наћи  неку са душом? Брдо питања. Мислим да ми се мозак откочио, за обичне приче. 

За оне врхунске, ехх...За њих треба искра, треба нешто више, нешто што немам. За сада. 

Иначе, треба да напишем веселу причу у току следећих пет дана. Дајте ми покоји предлог о чему да пишем, нећу се љутити. Одох да спавам. Предуго сам био ван хибернације. Читавих 24 минута.