Слушам пиано, дакле...

Имао сам тај смушени израз благости на лицу, а она је добила једну малену, само мени приметну, бору на челу. Нисам знао како са њом. Када бих покушао да будем оштар, отопила би ме...Када бих покушао да будем благ, сасекла би ме. Понекад је баш тешко бити ја. 

- Па...Добро. Сада пошто знаш да гајим романтична осећања према теби, хоћеш ли ме ошамарити? 

- Не. Напротив. 

- Значи пољубићеш ме? 

- Не, мали.

- Па шта ћеш онда урадити? 

Читавог живота сам мрзео када ми неко каже "мали". На страну то што сам заиста био кратак у основној, па после изџигљао у читавих метар осамдесет. Метар и осамдесет, за десет центиметара више од просечног Србенде, и опет сам "мали". Јебига. 

- И нисам мали. Виши сам од тебе. И нешто старији. 

- Па шта? Понашаш се као мали и зато те и зовем мали. 

Ето. У секунди добијем одговор који тражим читав живот. Додуше, нисам тражио интезивно, јер, било је ту и других, битнијих ствари попут питања мањка килаже, вишка носа, мањка кликера за разумевање жена, чак и у оном, минималном облику и тако даље... 

- Мислим да ми се не свиђаш више.

- Мислиш?

- Мислим. 

- Па добро. 

Смејала се загонетно. Дуго времена сам мислио да се тај осмех зове "волим те", али није. Није био тај. И кад год чујем клавир, сетим се ње. Лагао бих када бих рекао да је само клавир у питању. Сетим се ја ње и када чујем трубе, бубњеве, гитаре, тамбурице, фрулице...Сетим је се, сваки пут.

И не знам шта је то у женама што их тера да ломе срца вилењацима, тарзанима, залуђеницима и изгубљенима...Не кажем да сам ја један од њих.

Толико видите и сами.