О непријатељима

Док сам стајао под тушем, пре пар минута, паде ми нешто на памет. Али пре тога желим да кажем да је већина мојих прича настала на ве-це шољи или под тушем. Не знам како, али инспирација ми скаче на 110% у купатилу. Но, овај пут сам се зауставио на размишљању (следећи корак је, иначе, прича).

Лије топла вода низ мене, јури ка сливнику, небитно. Онда променим на хладну, стресем се, кренем да скачем по туш кабини, привикнем се, па вратим на топлу. Волим шокове. Не знам зашто. Онда сам се у једном трену сетио мојих непријатеља. Назовимо их тако.

И ту ме пукне неко размишљање, онако, момачки, по сред тинтаре. Да ли боље за човека да има мало непријатеља и да их мрзи много или да има много непријатеља и да их мрзи мало? С једне стране, мало непријатеља је мало непријатеља. Али мржња увек има негативне последице на личност. Мислим, погледајте само мене, пишем блог, побогу!



С друге стране, човек који не мрзи је донекле здрав човек, али колико ће то и остати, поред мноштва непријатеља? Не морају ти људи бити као Лука Браци и...не знам који је еквивалент у женском свету (мада, све жене имају ту урођену црту опасности, тако да можда није ни потребан). Не, али опет, временом и бројношћу могу загорчати живот човеку и опет си у каналу. 

Знам шта сада мислиш: "Зар не може човек да нема непријатеље?"
И у праву си. Прави човек не би требало да их има. Не би требало никог да мрзи. Али, да смо ми прави људи, не би нам био потребан син Божији, да преузме наше грехе на своја плећа, зар не? Ово је баналан пример, исто важи и за остале религије света. И, схватио сам једну ствар. Добро је знати ко су ти непријатељи, назовимо их тако. Једна је ствар бити добар, а сасвим друга бити глуп. 

Помало је тешко реконструисати онај генијалан ток мисли који сам имао под тушем, не замерите. Но, решио сам да кажем пар речи о себи.

Имам его до неба. 

Дефинитивно не баш најбоља ствар за човека са великим сјебаним носем, танким грудима и веома маљавим ногама. У средњој школи је све било океј, осим...Даута. Њему сам јебао све по списку чешће но што пазарио чоколаду или укључивао комп у животу. Он има дугу косу, облачи се као геј, понаша се као мајмун који је пре петнаест минута доведен у град, богат је, али никад нема пара у џепу и тако даље, могао бих овако до сутра. Да, заборавио сам најбитнију ствар. Поред свега овога, што ми ионако иде на живце, човек је тотално лишен морала, као једине усађене ствари са којом се људи рађају (барем тако тврди Библија и мноштво филозофа). Човек који ничим не завређује пажњу људи. Ал, искрено, жене га јуре. Е, додатно га мрзим, не због тога што га јуре жене, него зато што је геј, што се понаша као проклети педер! Кад ти прилазе врх рибе, човече, насмеј их, зови на пиће и тако то...Немој их ударати шапом по леђима и подригивати им у лице! А у пичку материну. Већ сам се изнервирао, од саме помисли на то.

Сетио сам се једне смешне, баналне ситуације. Била је зима, он је седео до зида у задњој клупи, а ја у првој до прозора (тако ми запало). Ја сам, јуначина, увек држао отворен прозор. Навикли смо дебели Перињак и ја, к'о Лада, на ниске температуре. И у једном трену, затичем њега како виче да затворим, ја вичем да нећу, он прилази, ја га ударам у стомак, па онда он мене удара у груди. Мања екскалација насиља, ал' сад кад погледам смешна. Нисам га видео дуго, и некако сам омекшао, али, верујем, када бих га видео, да би ми се стара осећања врло брзо вратила.

И сви знају, од почетка прве године па до краја четврте ја се спремам да га поломим. И никако. Но, доста о Дауту.

Људи, управо ме је додала једна непозната привлачна девојка и када сам је упитао, на мој класичан шмекерски начин је л' се знамо, она је почела да хотује. Одох, бићу сувише заузет да бих мрзео неког. А о осталим непријатељима (назовимо их тако), другом приликом. Љубав.