Последњи редак о теби

Јебига. Не постоји боље речи да се започне ово од "Јебига." Рекла си да не волиш шарлатане, оне који пишу пјесме. Рекла си свашта, много глупог, јер никад ниси осетила искре. Искре, да, због којих умреш и летиш у истом трену. Рекла си да се не може неко заволети за петнаест дана. А не знаш...да може у трену. У погледу једном може бити све. 

И сваки пут када помислим да је готово, ти се појавиш однекуд, чујем твој глас и све поново почиње. И све што осећам је као да ме је неко окачио у хладњачу, па ми се стомак уврће од мириса свежег меса, а кожа јежи од хладноће. Само то. Довољно. Срање.

Док сам ја био луд, ти си љубила. Када сам се мало уозбиљио, ти си се удала. Увек си била корак испред мене...Нигде такве жене. Ето, чак и сада кажем. И увек се разбесним, јер те нико никад волети неће као ја. Иако ниси ни у чему добра и увек кукаш. Знаш, буде човеку жао кад види шта је отишло низ реку. А хтео сам троје. То схватиш у трену, јер чим се појави та сјена, готово је. У каналу си, из ког те нико не може извући. Крв ти кључа када је угледаш, чак и на сто метара, на хиљаду.

И тако, удала си се, писала ниси никад, питао те нисам, никад...Од неких ствари може да се рикне. За мене си погубнија од сиде или рака...Чак се и сада хватам за главу. Знам да сам у праву када кажем да би требало да си мртва за мене. Ниси хтјела руке моје паорске, мој нос стамени, моју љубав велику...Ниси хтјела мене. 

Хајде, буди срећна.

Напослетку, ово је последња прича о теби.