Стајао је под тушем, наслоњен рукама на зид. Вода се сливала низ његова ребра, складно и полако као да је део њих. А његове затворене очи и ослоњене руке су говориле да му треба предах. Предах од живота можда.
Моје срце, какво-такво је, уништено од вишегодишњег конзумирања лековима против астме, те воли, поприлично много. И знаш, шапутао је, лепа си. Та црвена хаљина, ти и ја...Сањао сам те. Баш овако - полако. Овај величанствени плато, ово вино, звук виолине, твоја коса...и ја. Романтика.
Она је шапутала лепо, нежно, као нимфа, као жена, срећа. Слушао ју је, опијен. Њен. Није било туге, није било ничег осим ње у његовим очима. Прошетали су по плажи, загрлио ју је. И док је месец жмиркао високо, ваљали су се по врелом песку. А онда му је она зарила зубе у врат. Његова крв беше горка, неким чудним отровом отрована, али њу је морила глад стара хиљаду година. Никад није било довољно.
Те вечери, док се он ваљао по хладном песку у очајничком болу, она је заводила три мушкарца у соби оближњег хотела. Није га волела. Није могла.
Искључио је воду. Погледао се у огледало црним очима, очешљао косу и...отишао на предах, од живота.
0 коментара:
Постави коментар