Брате. Зона сумрака.
Тог дана сам се пробудио нешто раније него иначе. Било је пола шест, а ја сам рибао зубе у купатилу. Отишао до боравка, скувао кафу...попио. Појео неку шницлу од јуче, без 'леба. А потом изашаo напоље, навукао рукавице са бетонском глазуром и чекао комби. Мој комшија Драго је каснио. Опет. Било је сунца, хладног, јутарњег. Данас смо требали да идемо да малтеришемо неку оронулу кућу коју власник покушава да спасе. И док га чекам да дође са Радетом и Ђоком по мене, гледам то лепо сунце, јесење, онако, 'ладно. Хладан бетон пред кућом, баш. Све нешто 'ладно, а ја у краткој мајици. Видим неке новине, остале од јуче на столу. Кренем да их ставим на бетон, да седнем, кад видим занимљив чланак, удубим се у читање и ћао...Седим на 'ладном бетону, руке ми се најежиле, па изгледам као Чупакабра - и читам. Тек кад сам прочитао новине погледам датум - 12.7.2012. Пих, јесу старе. Устајем, таман стижу момци. Узео сам своју срећну лопату и ушао у комби марке Волксваген, стар бар тридесет година.
Моја срећна лопата беше кратка, широке кашике и благо расцепљена на врху. Тог дана сам је облепио траком, да је мало уредим. Понекад помислим да су одређени догађаји уследили баш због тог малог момента. Понекад, док ми смешак краси лице.
И док се комби марке Волксваген, стар тридесет година, кретао ка Бежанијској коси са четири мајстора, десет пива и око седамсто педесет грама саламе, негде шест хиљада триста седамдесет и један километар у дубини земље малени гвоздени кликер престаде да се окреће. Земља стаде, тражећи ментални предах од толико мртвих и уморних, од киселих киша, разапињања грешника, од бомби, политичара, тлачитеља, орача, размазаних кајсија по путевима и малених плавих злих девојчица.
Беше и даље хладњикаво јутарње сунце...Уствари, беше све исто. Нисам ништа слутио, мада верујем да је тако судбина хтела. А онда, наједном, из чиста мира, кренуше потреси. Комби марке Волксваген беше једино возило у улици Угриновачкој које се још увек кретало. Па, све док се није преврнуо на страну и ударио у оближњу продавницу робе широке потрошње. Ђоко беше мртав, са нешто крви иза увета, док је Драго лежао пробуражен шрафцигером. Радета није било, једноставно. Или је испао негде ил' је одлутао ошамућен ил' ко зна шта. А ја сам, поприлично јако ударен, гледао свет кроз зелену призму стварности. То сам само још једном доживео, као клинац. Зелена. Неко ми је једном рекао да људи када умиру виде све кроз црвену призму. Зелена. Добро сам.
И док сам правио сумануте кораке, падајући сваки пут када бих стао на какву конзерву, свуда око мене сам чуо некакве гласове. Учинило ми се да сам чуо како Драго запомаже. Не знам. Још један потрес ме је бацио на под, тик поред џемова.
Пробудио сам се поред џемова, и сетио сам их се, што беше добар знак. Макар сам знао да не сањам и да нисам ел-ес-ди фрик. Све ово је било стварно. Мртва баба на каси, Малборо свуда по њој, мирис саламе, мноштво џемова, хлебова, паштета, комби, нека жена која вришти седећи у ћошку, ја...Стварно.
Поново устајем, све ме, некако, мутно боли, као кроз какав зид или кесу да осећам бол. Као да сам дрогиран...пијан...нешто. Узмем неки мачмалов, тако смо га звали као клинци, жваћем, жена вришти у ћошку, а ја гледам два права човека мртва у Волксваген комбију који мирише на бајату саламу. Шта сад? Видим, тамо у углу, делом под Ђоком, лежи моја срећна лопата. Ох, знам шта ћу.
***
Док сам пунио намирницама и горивом свој нови ауто, чији је претходни власник био, очигледно, нека мафија, жена је ћутала. Лепо. Насмешио сам јој се нежно. И она је имала смешак на лицу. О да. Баш лепо. Дирљиво.
Након неколико дана, потреси су престали, реке донекле номализовале, а живот? Живота је било, понегде. Ништа више није исто. Осим сунца. Оно је увек ту, онако зубато, хладно, одсутно. Питам се, како је онима у мраку? И зар нису најавили "смак света" тек за децембар? Да сам знао, купио бих макар залихе тоалет папира. Пих. Да ли је ово уопште смак света? Има људи, ту и тамо. Вриште, гладни, жедни, убоги. Проклињу Бога, земљу...Нико не очекује долазак спаситеља. А ја, са милион питања у глави, зидар већ десет година, од своје петнаесте...Руке изједене кречом, осећања однесена лопатом...Угледао сам једну поприлично лепу девојку која је безбрижно седела усред џунгле возила, лешева, јаука...Један шакал је посматрао. Шакал.
Изашао сам из кола, ухватио је руку, привио уз себе и онда...Онда ми сину, мој живот, моја судбина, пред очима. Попео сам се на сломљени споменик, гоњен неком невероватном силом, силом судбине, да!
Није крај! Све ово беше искушење, а ми смо живи, зар не видите? Нама припада рај! Један добар краљ и живот ће се уздићи, опет, из пепела...Положите своја тела овде или пођите...Пођите за мном, у бољи свет.
И тако и би. Бољи свет је стигао, изнова. Двадесет година касније, сто четрдесет хиљада робова гради на зубатом, некада јутарњем, сунцу. Милиони ружа дају мирис мом краљевству, док се у хиљаду тамница струже кожа лоших водоноша, коњушара, верника. Вера је једна, Бог је један, а тај Бог сам ја. У једној руци фино вино, у другој лопата. Гледам са балкона, изградњу струјовода, надлетање балона, шибање лоших полтрона...Некада малтер, а сада челик. Постаје све хладније, свакога дана. Питам се, да ли је ово смак света? Да ли је крај? Да ли је сахрана готова?
Моја срећна лопата беше кратка, широке кашике и благо расцепљена на врху. Тог дана сам је облепио траком, да је мало уредим. Понекад помислим да су одређени догађаји уследили баш због тог малог момента. Понекад, док ми смешак краси лице.
И док се комби марке Волксваген, стар тридесет година, кретао ка Бежанијској коси са четири мајстора, десет пива и око седамсто педесет грама саламе, негде шест хиљада триста седамдесет и један километар у дубини земље малени гвоздени кликер престаде да се окреће. Земља стаде, тражећи ментални предах од толико мртвих и уморних, од киселих киша, разапињања грешника, од бомби, политичара, тлачитеља, орача, размазаних кајсија по путевима и малених плавих злих девојчица.
Беше и даље хладњикаво јутарње сунце...Уствари, беше све исто. Нисам ништа слутио, мада верујем да је тако судбина хтела. А онда, наједном, из чиста мира, кренуше потреси. Комби марке Волксваген беше једино возило у улици Угриновачкој које се још увек кретало. Па, све док се није преврнуо на страну и ударио у оближњу продавницу робе широке потрошње. Ђоко беше мртав, са нешто крви иза увета, док је Драго лежао пробуражен шрафцигером. Радета није било, једноставно. Или је испао негде ил' је одлутао ошамућен ил' ко зна шта. А ја сам, поприлично јако ударен, гледао свет кроз зелену призму стварности. То сам само још једном доживео, као клинац. Зелена. Неко ми је једном рекао да људи када умиру виде све кроз црвену призму. Зелена. Добро сам.
И док сам правио сумануте кораке, падајући сваки пут када бих стао на какву конзерву, свуда око мене сам чуо некакве гласове. Учинило ми се да сам чуо како Драго запомаже. Не знам. Још један потрес ме је бацио на под, тик поред џемова.
Пробудио сам се поред џемова, и сетио сам их се, што беше добар знак. Макар сам знао да не сањам и да нисам ел-ес-ди фрик. Све ово је било стварно. Мртва баба на каси, Малборо свуда по њој, мирис саламе, мноштво џемова, хлебова, паштета, комби, нека жена која вришти седећи у ћошку, ја...Стварно.
Поново устајем, све ме, некако, мутно боли, као кроз какав зид или кесу да осећам бол. Као да сам дрогиран...пијан...нешто. Узмем неки мачмалов, тако смо га звали као клинци, жваћем, жена вришти у ћошку, а ја гледам два права човека мртва у Волксваген комбију који мирише на бајату саламу. Шта сад? Видим, тамо у углу, делом под Ђоком, лежи моја срећна лопата. Ох, знам шта ћу.
***
Док сам пунио намирницама и горивом свој нови ауто, чији је претходни власник био, очигледно, нека мафија, жена је ћутала. Лепо. Насмешио сам јој се нежно. И она је имала смешак на лицу. О да. Баш лепо. Дирљиво.
Након неколико дана, потреси су престали, реке донекле номализовале, а живот? Живота је било, понегде. Ништа више није исто. Осим сунца. Оно је увек ту, онако зубато, хладно, одсутно. Питам се, како је онима у мраку? И зар нису најавили "смак света" тек за децембар? Да сам знао, купио бих макар залихе тоалет папира. Пих. Да ли је ово уопште смак света? Има људи, ту и тамо. Вриште, гладни, жедни, убоги. Проклињу Бога, земљу...Нико не очекује долазак спаситеља. А ја, са милион питања у глави, зидар већ десет година, од своје петнаесте...Руке изједене кречом, осећања однесена лопатом...Угледао сам једну поприлично лепу девојку која је безбрижно седела усред џунгле возила, лешева, јаука...Један шакал је посматрао. Шакал.
Изашао сам из кола, ухватио је руку, привио уз себе и онда...Онда ми сину, мој живот, моја судбина, пред очима. Попео сам се на сломљени споменик, гоњен неком невероватном силом, силом судбине, да!
Није крај! Све ово беше искушење, а ми смо живи, зар не видите? Нама припада рај! Један добар краљ и живот ће се уздићи, опет, из пепела...Положите своја тела овде или пођите...Пођите за мном, у бољи свет.
И тако и би. Бољи свет је стигао, изнова. Двадесет година касније, сто четрдесет хиљада робова гради на зубатом, некада јутарњем, сунцу. Милиони ружа дају мирис мом краљевству, док се у хиљаду тамница струже кожа лоших водоноша, коњушара, верника. Вера је једна, Бог је један, а тај Бог сам ја. У једној руци фино вино, у другој лопата. Гледам са балкона, изградњу струјовода, надлетање балона, шибање лоших полтрона...Некада малтер, а сада челик. Постаје све хладније, свакога дана. Питам се, да ли је ово смак света? Да ли је крај? Да ли је сахрана готова?
Мислим да си успео да оне моје прелазе са зезања на озбиљно уткаш у своје дело. :) Свака част. И смејао сам се, и најежио, и помислио како је чудно што нико још није коментарисао. Супер ти је ово. Захтевам још! ;)
ОдговориИзбришиOу. Хвала мај мен. :) Нема много коментатора ових дана. Ил' сам сувише добар ил' сам сувише треш. Вероватно оба, у зависности од расположења читаоца и месечевих мена. Биће још, једног дана. ;)
ОдговориИзбриши