Седели смо ми, подно планине, гледајући вести на преносивом тв-у. На вестима ништа ново. Осим што су Амери почели да граде торањ, највиши на свету. Кажу, 'оће да буду ближи Богу. Шта ће они горе, мајке им? Имају добар пос'о, кућу, кола...Ништа им више не треба. А 'оће још и парче неба за себе. Пу, маму им! Погледај нас - немамо фенси посао, ни фенси кућу, ни фенси кола. Е, зато, зато ћемо направити - не торањ, него ауто-пут до неба!
Знаш оно, дођеш кући са свог бедног посла, седнеш у свој ауто марке Застава, посадиш своју рашчупану, нефирмирану, жену унутра и правац - небо. Да поднесеш жалбу, ако ништа друго. А ако ти маторци досаде, у'ватиш бабу, сто грама кафе и бомбоњеру под руку, па банеш горе и замолиш да је, ако икако може, отпреме преко реда. И тако. Процветали бисмо.
Након пар година планирања, министри су се сложили, а влада једногласно усвојила идеју о изградњи ауто-пута И33. Проблем је настао када су шалтеруше које су требале да издају потребне дозволе пиле кафу до подне, а од подне биле на паузи. Наравно, ту није крај. Једногласно је усвојено да се наше, предугачко радно време од осам сати скрати, услед великих врућина, зима и осталих непогода, на два сата пре подне и три сата послеподне.
А наши радници? Па, они су спавали, зевали, радећи само помало и понекад. Не, ја нисам као они! Ја сам бољи, много бољи. Молим вас, не сврставајте ме у исти кош са тим, тим пропалицама!
Ауто-пут на релацији Мали Петровчић - Предворје Раја је напредовао, мало, споро и болно. Наши јунаци су, нормално, поред спавања, зевања и закивања неколико ексера дневно, и јели. Јело се и пило као на свадби, и тако сваки дан. Није прошао дан да се тридесет прасаца није окретало на ражњу, а дванаест балона ракије допремано из свих крајева Велике Србије. Након три месеца, сваки грађевинац је био за бар тридесетак кила тежи, што је додатно успорило радове.
Пошто је изградња трајала већ дванаест година, руководство је донело одлуку да све раднике пошаље кућама, на одмор од три месеца, сматрајући да ће се на тај начин повећати продуктивност. Наше људине, чим су стигли кућама, по'ваташе жене, курве и швалерке. Жене, када би се појавиле накратко напољу, бејаху чупаве и неуређене. Примећен је, такође, велики прилив румунских ниско моралних дама које су се расуле свуда по нашој земљи. Пријављено је и неколико случајева напада и покушаја напада на коке, козе и овце, од којих су се неки веома неславно завршили.
Уз све то, гнев се пробудио у народу. Зашто ауто-пут није завршен до сада? Жене су се жалиле на мужеве, мужеви на владу, а влада Богу. Уствари, све се уредно записивало, тако да, чим пут буде готов специјални курир буде послат да преда жалбу, лично светом Петру. Дозлогрдило је свима да граде и раде, да сањају о благодетима које би ауто-пут донео...Дозлогрдило нам је све, па и Бог. Ни у њега се више не уздамо. Нама требају паре!
Требају нам паре, побогу...Хоћемо и ми боље да живимо, да имамо и кућу и кола и кинту. 'Оћемо стандард, да свака кућа има гарнитуру, паркет и плазма телевизор! Да продајемо?! Продајмо! Да! Амери ће бити више него срећни да откупе овај пројекат од нас. А ми? Нама не треба парче неба. Довољни смо сами себи, са пар долара у џепу.
0 коментара:
Постави коментар