Шта ја знам.

Опет ја о Рари Шимином. Синоћ, у неком бледом стању учмалости, седим са старим и крене прича. Ретко кад ми причамо, онако људски. Сувише смо...не бих рекао различити, али од почетка имамо тај неки однос...Ја дангуба, нерадник и пропалица, он - кратког фитиља. Као пас и пас, ако ме разумеш. 

Него, иде прича синоћ, иде и иде...Тече као Уна, река на којој сам требао одрасти. И поново дођемо до Раре. Каже стари, "Знаш, Рара је волео да лута.Да иде, да спава напољу, да једе сваки дан на другом месту. И кад би му се поцепале чизме, он би само прошао кроз неки засеок, и ако би видео да испред нечијих врата има троје чизама, узео би једне и наставио. Једном су га тако ухватили, а он се само бранио: "Па шта ће му? Он има троје!"" Није Рара разумео свет. Јебига. 

Ал' било би лепо да је тако. Да имаш једне чизме и да ти више не треба. А не да имаш различите патике за годишња доба, месеце, па чак и дане у недељи. Реално, много смо се ми опустили. Компјутер, фотеља, курац палац. Немојте ме погрешно разумети, ја сам велики комформиста, али, брате, једна фотеља је океј - не три. Једна сијалица је довољна, не три. Један ауто је довољан, не три. И није сад неко зелена пропаганда срање. Само сам забринут, за педесет година ће нестати нафте. Пу, пичку материну, нашло је кад ће! Баш мене, за живота, да закачи. А и ја, как'и сам наопак, има син да ми буде неки лелемуд па ће бити:

- Е ћале, ако 'оћеш да те возим у болницу, зато што ти се поново укочио титанијумски инстант кук, па сав шкрипиш, купи ми, лепо, ауто. 

- Шкк, ауто?!! Од моје пензије? Купи га сам, 'ебем ти лебац који једеш. Четр'ест у буљи, а ништа ниси стек'а, водаш оне жене са три сисе, трошиш новце улудо. Женоо, дај тринаестицу. Сам ћу поправим, не треба ми болница. О људи моји, свашта!

- Не могу, бре, човече, морам да укључим сушилицу, опет ми цркла пумпа у оку, ево плачем к'о киша.

А аути? Па, вероватно ће ићи на кокс или на дрину, без филтера. Шта ја знам.