Путник

Киша је ударала јако у прозор. А ја сам мотао џокс. Није то зато што сам затекао маторце како мирно седе за столом, по први пут, и разговарају мирно, такође по први пут. Разговарали су о разводу, шта ће и како ће, питајући се шта ће са мном, јер иако имам седамнаест, не знам ни пертле да вежем сам. Мотао сам, јер сам хтео да пробам какав је осећај бити слободан. Нисам мислио да ће ме мало траве ослободити, него...Ствар је у избору, знаш? Одлучио сам, сам. Није било као: "Ратомире, обриши нос." Или, " Рашо, шта си се замислио? 'Ајде, сине, у школу." Нико ме није нудио или терао. Није било никог, само киша и ја. 

Нисам ја био глуп. Нисам. Нисам ни био нарочито паметан. Али, јебига, био сам сањар. Не типа да желим најбољу рибу у одељењу, јер, реално гледано, од наших четири примерка, да те терају не би знао коју би изабрао. Вероватно би побегао главом без обзира, јер средња машинска није право место за упознавање риба. Нисам био ни један од оних сањара који виде једнороге, истражују митологије и надају се из петних жила да ће једног дана када забаце руком, заиста из ње излетети мрежа. Не. Ја сам био онај тип шта-би-било-кад-би-било. Некако, нисам схватао многе ствари и одговоре сам тражио премотавајући траку и правећи од ње оно што би требало да буде. Замисли како је то када имаш хиљаду прича у глави, које јурцају унаоколо и претварају твог професора мате у црвеног бика или плишаног слона у девојку коју сањаш већ дуго. Јер, и мени треба неко. Или не.

И тако сам ја проводио дане. Забленут у једну тачку, често на плафону у мојој соби. Увучен у размишљање. Сам, иако имам два брата. Они знају да се старају о себи, иако имају по девет и дванаест година. А маторци? Они су се, уместо над својом, замислили над мојом судбином. Јер, ја сам једини који не уме да се снађе. Јебига. И док повлачим последњи дим гледајући у постер кунг фу панде који сакрива мрљу на зиду насталу још прошлог лета, одједном, у моју панораму ушета мој ћале. Ништа није рекао, само ми је ударио шамар, онако јако, војнички. Такав шамар сам добио само још два пута. Једном, када сам упропастио нов тепих цртајући по њему спрејом, и други, када сам дао скоро сву нашу уштеђевину циганима. Дакле, тај шамар је био знак да сам нешто опако зајеб'о. Мени и даље није било јасно шта. Онда се окренуо и изашао из собе.

Свако има својих проблема, јебига. Не заборави, нечији проблем си ти. И док сам премотавао филм причајући са којотом и мајмуном, нешто ми застаде у грлу. Ништа стварно, али опет ме је гушило. Невидљива тешка кнедла света, у мом грлу. Таман кад сам помислио да нећу успети, да ћу се удавити, зазвони телефон. Беше то весела слатководна риба. Бип-плоп-бип-плоп. 

Знате шта? Ја одох да поједем месни нарезак, да спакујем двоје гаћа у торбу и одох...У Будимпешту. Толико имам пара. А ви се јеб'те. Можете и без мене. Схватио сам, све.