Зар нам ништа није свето?

"Бог је извајао човека,

да би човек из себе извајао бога.

Зато је и Бог постао човек." 

Шест милијарди богова

нам није довољно

да бисмо били људи. 

Замисли то. 

И све што желимо:

да победимо време,

будемо вечни и ослобођени,

верујући у себе, 

сопственог бога амбиције,

јединог

чије присуство можемо потврдити

и чије мисли можемо чути. 

Шапућемо горко док 

покушавамо додирнути звезде, 

верујући само у божанску природу сопствености. 

А ја, још један у маси лоших богова 

и још горих људи,

лутам светом и слушам сломљене богове како говоре: 

"Библија налаже: Ко тебе каменом, ти њега хлебом!" 

"О, доста!", кажем ја, "зар нема нигде мирољубивих богова?"

Можемо много научити 

из примера нашег претходника

кажем маси безличних моћника,

али, нико не слуша.

Реч је трајнија од камена и сасвим сигурно

од свих богова које знам,

реч је јача од хиљаду мачева

и нема моћнијег оружја којим

један бог може располагати,

знате ли то, драги богови?

А ватре сукоба тињају широм света,

само је питање времена,

када ће они,

нешто моћнији,

сломити слабе,

и подићи кулу до небеса

да буду сасвим сигурни

да нема раја 

и да ће нас све,

кад куцне задњи час,
прогутати црна земља,

да неће бити божанственог краја,
за нас.