Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

24. август 2012.

Још једна лоша локал прича

Знали смо је врло добро, из краја... Мала, плава, стално на ролерима, долазила је да гледа како играмо фудбал на прашњавом пољанчету. Имала је груди вредне неба и сасвим сигурно, пар година робије, јер смо скоро сви имали преко осамнаест тад, а она једва неких четрнаест или петнаест година. Без обзира на то, када би се она докотрљала на ролерима, у кратком шорцу који се настављао на лепе беле затегнуте ноге са покојом модрицом и малим ожиљком на левом колену, свет на терену би обрнуо полове и свако би постао нешто друго. Аца је скидао мајицу и облачио је, па је поново скидао након датог или промашеног гола, стежући се и показујући плочице и затегнута прса. Мали Вук би шутирао лопту јако и био сам сладак према њој, говорећи којешта... А Баки, Баки је био друга прича, претварао се да га је баш брига и у паузама пијуцкао пиво и палио цигару, али ипак сам га хватао како је гута очима, док је она скидала ролере и обувала старкице, пуштајући музику на телефону. И Ђоле, који јој је стално прилазио и седао поред ње кад год би ухватио прилику, спреман на свакакве гадости само да спусти шапе на њу. Ми смо то знали и често смо га са скривеног цимали и звали га на састанке, романтику му попут вакцине убризгавали и онда га сачекивали на неким забаченим клупама, напуштеним кућама и стотинама других љубавних места, са повицима - Ђолеее, мислио си да је мала, Ђоленце, дођиии! И тако, све је било у реду међу нама, другарима од пелена, све док је она остајала неосвојена, а ми стајали око ње, као зараћене стране око мировне мисије. 

Био сам, наравно, и сам ту, најблентавији од свих... Нисам до тад имао девојку, нисам се никад ни пољубио, а тако сам желео ту клинку, сигуран сам - више од свих њих. И тако је почело. 

Прећутни рат се одвијао међу нама, чим би се она појавила, неко би се сместио пред ње, под изговор да га боли нога или нешто слично, Баки би тражи пуш паузу и онда би само седео на пар метара од ње и шмекао је, а она се смејала нашим воловским изразима лица и летњим ћелавим главама, и увек је била фина, често одлазећи на ролерима, дозвољавајући да урежемо у сећање ту гузу и ту коврџаву лепу косу, тај мирис лепоте и музику коју нам је пуштала... Није био Бетовен или Бах, није ни била нека кафанска музика уз коју можеш да се напијеш, али опет, сви смо заволели те рок групе, и слушали их, сасвим сами, у мрачним ћошковима, често по целу ноћ...

Ја сам био један од оних манијакалних људи, који мисле да све можеш ако хоћеш, и умео сам са речима, на моје форе се најлепше смејала и скакала ми на леђа, да је носим, говорећи како сам сувише мршав и да јој покажем мишиће, а ја бих подигао руку и канда стегао мишицу, смејући се и одмахујући рукама... И тако, нисам био први који је добио број, али сам био први који га је ваљано искористио, и пар пута ме је звала, да седимо сами на степеништу напуштене куће, и ја сам, попут кретена Ђолета, одлазио, чекајући када ће ме заскочити екипа и испрозивати сасвим. Али, за чудо, никад није било људи ту, само она и ја, сео бих поред ње и она би гледала испред себе, а ја бих јој шапутао нешто лепо, сасвим лепо на уво, и покушавао сам да је пољубим, али би ме сваки пут одгурнула или ми ударила шамар, говорећи слатке речи попут - будало, види шта си ми сад урадио, сва сам чупава... А мирисала је најбоље на целом свету, био је то један од оних мириса због којих полудиш, и све што желиш на целом свету је да је загрлиш јако и загњуриш главу у њену лепу плаву косу, заувек. Не сећам се тог мириса више, али се сећам осећаја који је будио, и сада, кад се сетим, милион мириса ми пролази кроз главу, и не знам тачно који је њен, али знам да је ту негде, похрањен у сећању.

И пољубио сам је, након четрдесет и два покушаја, на оном степеништу... Била је хладна и није извраћала, али се није ни бранила и љубио сам је, дуго и јако. Сутрадан ми се није ни јавила на улици, али сам јој ухватио смешак када је прошла и знао сам да је то та ствар - љубав. Успео сам још пар пута да је ухватим саму, да је љубим, хватам јој те небеске груди и да је волим, понекад је узвраћала, понекад не, али се увек лепо смејала док сам јој шапутао љубав. 

Пар дана касније, док смо стандардно дангубили на игралишту, појавила се са Бакијем, држећи га за руку. Сви смо се канда смејали, а изнутра смо кипели од беса, зар такво маче са таквом битангом? Сви смо знали да је најмутнији од свих... И љубила га је, пред свима нама, сочно, са језиком, а он јој је стављао руке у деколте, хватајући те јастуке из раја, на којима се најлепше спава, знао сам то и сам, и био сам и љубоморан и бесан, а опет срећан што ми је Бог дао прилику да положим главу на такво нешто... А наша мала лажљива клинка, се смејала и даље онако лепо и мазила нас по коси, све, када Баки није био ту... 

Нешто касније се поиграла са нашим животима, отивши са неким квази уметником, и лагано избледела из наших сећања. Баки је беснео пар дана, и сви смо били тужни, и само  седели у круг, избегавали гледања у очи и ћутали. Али, све прође, па тако је и она прошла кроз наше животе, учинивши нас поново пријатељима. 

А и нас је живот разбацао на све стране, на старом игралишту није више било голова... Ја сам био новинар, једно од оних финих пискарала, што хвале државу и спортисте, Аца је продавао усисиваче, Баки је био механичар, мали Вук је радио у МекДоналдсу на каси, а Ђоле је имао ланац продавница у иностранству и нико никог није виђао, сем на недељу или две, током лета. 

Једног таквог лета, док сам размишљао шта да купим Аци за венчање које је требало убрзо да уследи, одлучих да позовем екипу. Сви смо, за неко чудо, били ту, у крају, а Ђоле је најавио да доводи и једног специјалног госта. Сви смо мислили да ће нам довести печено прасе и гајбу пива, али авај, ништа од тога. Седели смо у кратким шорцевима поред терена и пили неко пиво, а онда се појавио Ђоле, кошуљица, елеганција, и даље онај лукави смешак... Повео је и специјалног госта. Њу. Наше мало маче је сада била госпођа Павловић, а она пизда нам је показивала прстен који јој је купио у Француској и то... А она, лепша него икад, смејала се опет онако лепо и фино, кокета у души...Нисмо ни питали шта и како, било је сувишно... Чак је и мали Вук, који је увек био сладак и фин, сада мрко гледао и даље сањајући те усне...

И онда су почеле ноћне шетње, нико од нас није могао да спава због ње... Видео сам је, једне ноћи, како задиже сукњицу, на истом оном степеништу где сам је први пут пољубио, само што је на мом месту стајао мали Вук, проживљавајући дечачки сан. Притрчао сам и ударио га најјаче што сам могао, а она је вриснула и отишла... Пустио сам га. Нека те, рекох и пођох даље... Срео сам и Бакија и Ацу, и наговорио их да идемо у супротном смеру. 

Онда, сутрадан, са Ацом, који се венчавао за шест дана, па са Бакијем... Један дан су се  појавили нагрђени... Изгледа да су и они имали блиски сусрет са возом љубави. Мрштили су се један на другог, али су и даље разговарали. Једино мене није звала. А био сам једини који јој је шапутао љубав... 

И онда, дан пред полазак кући, зазвонио је телефон и слатко је рекла - на старом месту у пола шест... Отишао сам тамо и сео поред ње, ћутао мало... Она је упорно говорила - Мали, хајде, шапући ми љубав. А ја нисам могао. Само сам седео тамо, пољубио је и отишао...

Сутрадан је нестала, а онај бедник Ђоле је још дуго, дуго тражио. И ми смо, свако у свом кутку бесмисла...

Пролазила је преко границе морала тек тако, лако, као нимфа. И била је митско биће, сада кад јој призивам лик... Увек онако тајновито лепа, са лажним кокетним смешком, чисто да бисмо је волели сви. Можда је она волела све нас, можда је била једна од тих жена које могу да воле пар мушкараца свим срцем, а можда ниједног волела није, можда се играла са нама, са смешком птице ругалице...

Време је текло... Коцкали смо пету партију, док је свирао неки локални свирач, о љубави и мржњи, коју смо сви ми тако добро знали...

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren