Пришао сам капији и додирнуо кваку, била је, по обичају, закључана. Отишао сам пар метара даље, до места где се шиљата ограда сударала са бетонским зидићем нежног комшије, још један од оних хипи скотова, гајио је цвеће, вероватно и траву, љубазни вегетаријанац преко дана, а ноћу уживалац живота, препуштен чарима опијата и сексуалних слобода, као кад је био млад, шездесетих. Попео сам се на зидић и лагано прескочио преко шиљате ограде, нашавши се у свом дворишту. Киша је и даље падала, а степеници испред куће су били клизавији него икад - пао сам два пута док сам, коначно, стигао до врата. "А мислио сам да ће бити супер имати мермерне степенике испред куће", промрљах си у браду. Поправио сам мантил и фризуру, наместио се равно испред врата и позвонио, снажно притиснувши мало бело дугме.
"Ћао драга", рекох улазећи брзо у кућу. "Жељко, шта радиш овде?" "Шта шта радим овде душице", рекох и притрчах да је пољубим у образ: "Ово је моја кућа." "Била је Жељко, била. Сад је моја. Јеси ти то узео Салетову кошуљу?!" "Опусти се душо, видиш да сам сав мокар. А и избацили су ме из ноћног, кажу да са картом можеш само један круг да се возиш, а не четири ил' пет колико сам ја обрнуо док ме нису провалили. Где је Сара?" "Спава. Што, да нећеш да постанеш добар ћале?" "Идем да је пољубим за лаку ноћ." "Сале само што се није вратио са посла, знаш?" "Волим Салета. Човек има разумевања, за разлику од тебе, ти ђавољи створе. Дођи да те љубим и да држим то слатко дупенце од двадесет и осам година, прекривено са отприлике три центриметра масти, и ммм..." "Бежи од мене, кретену." "Као вино. Драга, што си старија то боље изгледаш. Мора да онај шврћко чини чуда за тебе. Један мали, малени пољупчић?" "Не." "О, јебига. Хајде, спреми ми нешто за јело, док ја видим шта ради наше чудо од детета."
"И, хоћеш ли, коначно, отићи? Ево, спремила сам ти сендвич." "Онако како ја волим?" "Онако како ти волиш. Хајде сада, одлази", рече отварајући ми врата. "О побогу, чему то насиље?", насмешио сам се. "Зашто држиш кишобран и стављаш фигурице које смо купили у Кини у џеп?" "Јер су то моје фигурице." "Поприлично сам сигурна да си их донео једно вече, потпуно пијан, и рекао: "мојој драгој, за дуго сећање на ове, незаборавне ноћи", а онда си се само срушио на кревет." "У реду онда, вратићу ружне мајмуне од жада. Идем сад." "И тог што држиш у рукаву." "Свеца му!" Вратио сам глупог мајмуна од жада, последњег од тројице, и изашао напоље.
Имао сам нешто пара у џепу, па сам отишао у један од оних финих топлих локала - јефтино пиво, фине жене, далеко од невоља, знаш већ. Сео сам на високу барску столицу и наручио, гле чуда, пиво. Поред мене, неки друшкан од сто килограма које је безуспешно покушавао сакрити качкетом и са друге стране, лепота од жене, у краткој хаљини која је откривала заносне облине, једна од оних мачки које срећеш понекад, али никад не разговараш са њима, јер су превише добре да би биле истините. Окренуо сам се ка њој и рекао - ћао. На опште изненађење, моје "ћао" је лагодно дочекано са "ћао душице". И клупко је почело да се одмотава. Сасвим просечна девојка, жена, ушушкана у тело богиње. Уместо у кревету, завршили смо испијајући чаше до јутра, судбина се окрутно поиграла са мном, старим дрипцем... А био сам још у игри. Уговорили смо посао, са ледоматима из Кине, њена кинта и мој мозак, далеко ћемо догурати драга, говорио сам јој, док се сунце помаљало на истоку...
Негде око поднева сам позвао Сању, моју дражесну бившу жену која ме је оставила на улици. "Хеј љубави", рекох, "Је л' Сара слободна? Дошао бих по њу, да је водим на ручак, кренуло ми је у животу." "Са њеним пара, претпостављам? Видела сам да јој обио касицу." "Драга, не знаш колико ми је жао, али тати је требао мали зајам." "Жељко, теби увек треба зајам." Чуо сам Сарин глас из друге собе: "Остави га на миру! То су моје паре и могу да радим са њима шта хоћу!", викао је мој мали војник. "Па, претпостављам да се нећеш бунити да дођем по њу око два", рекао сам и прекинуо.
Сели смо у трамвај, ја и мој мали син, и полако се труцкали до неке јефтине палачинкарнице на коју сам случајно налетео једног дана хватајући сунце. Мој син, кажем, јер сам одувек замишљао да ћу имати једну од оних пробисветских породица - ја бих пио пиво и дизао ноге да жена усиса, а она би џангризала по читав дан, син би био пропалица коју бих звао коњу, а ћерка би се искупљивала за све њих и била цар, лупала шамаре безобразним дрипцима и облачила хаљине у којима би изгледала к'о принцеза, волела свог ћалета до неба и кувала му кафе у дугим ноћима, када би, измучен несаницом, само седео на тераси и гледао у месец. Контрола нас је заскочила на незгодном месту, предалеко да пешачимо, а прескупо да платимо. Викао сам: "Па зар не видите да је болесна?!", а Сара је, паметно моје, глумила епилептични напад. Наравно да нам нису поверовали, тачка је била поприлично неувежбана, па сам одрешио кесу и све до задњег динара дао њима. Када смо стигли пред палачинкарницу, имао сам довољно да јој купим један сок. То је све.
"Мацо", рекох, "изгледа да нема ништа од ручка." "Очекивала сам да ће овако нешто да се деси", насмешила се, "С тобом се увек тако нешто дешава. 'ајде, ја частим." И провели смо три најбоља сата у животу, смејући се и лупајући којешта, а ја сам био задовољан што није тотални кретен на мајку, наравно, кретен коме бих се сутра трчећи вратио, сам кад би хтела. Изгледа да сам претежак човек, један од оних људи који пријају да их конзумираш пар пута годишње, попут шампањца, али не више од тога, јер после, што их више конзумираш, то су ти гори, ружнији и гаднији и на крају, све се сведе на то да би пре пио најгори бордо него најфинији шампањ. Испратио сам свог сина кући, пољубио је за збогом, пољубио и њену мајку, закачивши јој ивицу усана, и отишао у сутон.
Следећих пар ноћи сам спавао иза шанка у оном бару у ком сам склопио посао века, а уједно и упознао шанкера, обећавајући му део колача у замену за ситне уступке сада, попут пива и преноћишта, који му, ионако, ништа нису значили. Повремено би долазила моја нова партнерка и извештавала ме докле су стигли наши ледомати, а онда је, једног дана, рекла: "Наш брод долази сутра."
Сутрадан, средио сам се у барском купатилу најбоље што сам умео и попио кафу, а онда пошао на докове. Заједно смо седели, ортакиња и ја, гледали у море и чекали брод. Ја сам јој, додуше, повремено гледао у ноге, или деколте, али сам са истом чежњом ишчекивао тај брод. Напослетку је, око четири поподне, стигао у луку и ми смо, преузели око хиљаду ледомата, који су требали бити посао века. Сместили смо их, све, у њен стан и гаражу, а пар смо одмах продали, богатим пијанцима који су више од жене или неба волели расхлађен виски, са пар коцкица леда.
Све је ишло савршено, продали смо још педесетак и већ сам имао довољно кинте да си приуштим место на ком бих могао да спавам - рупу, додуше, али опет место са креветом и топлом водом, и понеким, заосталим, мушким часописом. Камиони, голе рибе и оружје су ми правили друштво током дугих ноћи, а стране су биле излизане и очигледно генерацију старе. Но, све то на страну, седео сам један дан у бару и уговарао продају пар ледомата усамљеним удовицама којима је сасвим сигурно требао лед за лимунаде или облоге или можда чак и за замрзавање супружника зарад очувања породичних прихода, а онда ми је пришао један ћелавац са ташницом и понудио ми лову, хтео је да откупи све наше ледомате. Идеја је била фантастична, ми њему ледомате, он нама лову на рачун одмах, сви срећни и задовољни, срећна нова година! Вртео сам тај филм у глави, знаш онај који сви врте када је реч о лакој лови - седиш поред базена и твоја вољена жена ти доноси кекс и телефон, а ти кажеш хало, и онда се сместиш у плутајућу фотељу и причаш лењо, док те твоји клинци возикају по базену... Уговорили смо продају за сутра и отишао сам срећан кући, у кревет. Чак је и таква рупа постала дом, након неког времена.
Сутрадан се појавио ћелавац са ташницом и довео десетак људи и наравно, камион, потоварили смо ледомате и све је било супер. Паре су биле на рачуну, ми смо се поздравили, и срећно прославили у једном од оних буржујских локала у којима имаш сопственог конобара и служе само минијатурне оброке.
Сутрадан ме је, мамурног, пробудио телефон. "Пара нема на рачуну", викала је хистерично, "преварили су те! ГАДЕ! СКОТЕ! ПРЕВАРИЛИ СУ ТЕ!" "Наћи ћу те и полупаћу ти пичку", рекла је, након тога, смирено. "Океј", рекао сам и преврнуо се са кревета. На брзину сам се пљуснуо водом, обукао се и лагано изашао, закључавши за собом.
Прескочио сам ограду, по ко зна који пут (зашто, до врага, никад не остављају капију откључану?) и позвонио. "Можеш ли, молим те, да ме сместиш на таван на пар дана? Једна хистерична жена ме јури." "Веруј ми", рекла је, "ништа сигурнији овде нећеш бити, и ја сам подједнако хистерична када си ти у питању." "Али драга, твоју хистерију сам преживео. А за њену нисам сигуран баш." "Мама, пусти га, молим те", говорила је моја душа. "Океј", рекла је напослетку, "Али само на пар дана и само на тавану да будеш! Нећу да те Сале види овде", упрла је прстом у мене. "Свакако, драга", рекох, "И, узгред, била је и жаба, пред мајмуна."
Имао сам нешто пара у џепу, па сам отишао у један од оних финих топлих локала - јефтино пиво, фине жене, далеко од невоља, знаш већ. Сео сам на високу барску столицу и наручио, гле чуда, пиво. Поред мене, неки друшкан од сто килограма које је безуспешно покушавао сакрити качкетом и са друге стране, лепота од жене, у краткој хаљини која је откривала заносне облине, једна од оних мачки које срећеш понекад, али никад не разговараш са њима, јер су превише добре да би биле истините. Окренуо сам се ка њој и рекао - ћао. На опште изненађење, моје "ћао" је лагодно дочекано са "ћао душице". И клупко је почело да се одмотава. Сасвим просечна девојка, жена, ушушкана у тело богиње. Уместо у кревету, завршили смо испијајући чаше до јутра, судбина се окрутно поиграла са мном, старим дрипцем... А био сам још у игри. Уговорили смо посао, са ледоматима из Кине, њена кинта и мој мозак, далеко ћемо догурати драга, говорио сам јој, док се сунце помаљало на истоку...
Негде око поднева сам позвао Сању, моју дражесну бившу жену која ме је оставила на улици. "Хеј љубави", рекох, "Је л' Сара слободна? Дошао бих по њу, да је водим на ручак, кренуло ми је у животу." "Са њеним пара, претпостављам? Видела сам да јој обио касицу." "Драга, не знаш колико ми је жао, али тати је требао мали зајам." "Жељко, теби увек треба зајам." Чуо сам Сарин глас из друге собе: "Остави га на миру! То су моје паре и могу да радим са њима шта хоћу!", викао је мој мали војник. "Па, претпостављам да се нећеш бунити да дођем по њу око два", рекао сам и прекинуо.
Сели смо у трамвај, ја и мој мали син, и полако се труцкали до неке јефтине палачинкарнице на коју сам случајно налетео једног дана хватајући сунце. Мој син, кажем, јер сам одувек замишљао да ћу имати једну од оних пробисветских породица - ја бих пио пиво и дизао ноге да жена усиса, а она би џангризала по читав дан, син би био пропалица коју бих звао коњу, а ћерка би се искупљивала за све њих и била цар, лупала шамаре безобразним дрипцима и облачила хаљине у којима би изгледала к'о принцеза, волела свог ћалета до неба и кувала му кафе у дугим ноћима, када би, измучен несаницом, само седео на тераси и гледао у месец. Контрола нас је заскочила на незгодном месту, предалеко да пешачимо, а прескупо да платимо. Викао сам: "Па зар не видите да је болесна?!", а Сара је, паметно моје, глумила епилептични напад. Наравно да нам нису поверовали, тачка је била поприлично неувежбана, па сам одрешио кесу и све до задњег динара дао њима. Када смо стигли пред палачинкарницу, имао сам довољно да јој купим један сок. То је све.
"Мацо", рекох, "изгледа да нема ништа од ручка." "Очекивала сам да ће овако нешто да се деси", насмешила се, "С тобом се увек тако нешто дешава. 'ајде, ја частим." И провели смо три најбоља сата у животу, смејући се и лупајући којешта, а ја сам био задовољан што није тотални кретен на мајку, наравно, кретен коме бих се сутра трчећи вратио, сам кад би хтела. Изгледа да сам претежак човек, један од оних људи који пријају да их конзумираш пар пута годишње, попут шампањца, али не више од тога, јер после, што их више конзумираш, то су ти гори, ружнији и гаднији и на крају, све се сведе на то да би пре пио најгори бордо него најфинији шампањ. Испратио сам свог сина кући, пољубио је за збогом, пољубио и њену мајку, закачивши јој ивицу усана, и отишао у сутон.
Следећих пар ноћи сам спавао иза шанка у оном бару у ком сам склопио посао века, а уједно и упознао шанкера, обећавајући му део колача у замену за ситне уступке сада, попут пива и преноћишта, који му, ионако, ништа нису значили. Повремено би долазила моја нова партнерка и извештавала ме докле су стигли наши ледомати, а онда је, једног дана, рекла: "Наш брод долази сутра."
Сутрадан, средио сам се у барском купатилу најбоље што сам умео и попио кафу, а онда пошао на докове. Заједно смо седели, ортакиња и ја, гледали у море и чекали брод. Ја сам јој, додуше, повремено гледао у ноге, или деколте, али сам са истом чежњом ишчекивао тај брод. Напослетку је, око четири поподне, стигао у луку и ми смо, преузели око хиљаду ледомата, који су требали бити посао века. Сместили смо их, све, у њен стан и гаражу, а пар смо одмах продали, богатим пијанцима који су више од жене или неба волели расхлађен виски, са пар коцкица леда.
Све је ишло савршено, продали смо још педесетак и већ сам имао довољно кинте да си приуштим место на ком бих могао да спавам - рупу, додуше, али опет место са креветом и топлом водом, и понеким, заосталим, мушким часописом. Камиони, голе рибе и оружје су ми правили друштво током дугих ноћи, а стране су биле излизане и очигледно генерацију старе. Но, све то на страну, седео сам један дан у бару и уговарао продају пар ледомата усамљеним удовицама којима је сасвим сигурно требао лед за лимунаде или облоге или можда чак и за замрзавање супружника зарад очувања породичних прихода, а онда ми је пришао један ћелавац са ташницом и понудио ми лову, хтео је да откупи све наше ледомате. Идеја је била фантастична, ми њему ледомате, он нама лову на рачун одмах, сви срећни и задовољни, срећна нова година! Вртео сам тај филм у глави, знаш онај који сви врте када је реч о лакој лови - седиш поред базена и твоја вољена жена ти доноси кекс и телефон, а ти кажеш хало, и онда се сместиш у плутајућу фотељу и причаш лењо, док те твоји клинци возикају по базену... Уговорили смо продају за сутра и отишао сам срећан кући, у кревет. Чак је и таква рупа постала дом, након неког времена.
Сутрадан се појавио ћелавац са ташницом и довео десетак људи и наравно, камион, потоварили смо ледомате и све је било супер. Паре су биле на рачуну, ми смо се поздравили, и срећно прославили у једном од оних буржујских локала у којима имаш сопственог конобара и служе само минијатурне оброке.
Сутрадан ме је, мамурног, пробудио телефон. "Пара нема на рачуну", викала је хистерично, "преварили су те! ГАДЕ! СКОТЕ! ПРЕВАРИЛИ СУ ТЕ!" "Наћи ћу те и полупаћу ти пичку", рекла је, након тога, смирено. "Океј", рекао сам и преврнуо се са кревета. На брзину сам се пљуснуо водом, обукао се и лагано изашао, закључавши за собом.
Прескочио сам ограду, по ко зна који пут (зашто, до врага, никад не остављају капију откључану?) и позвонио. "Можеш ли, молим те, да ме сместиш на таван на пар дана? Једна хистерична жена ме јури." "Веруј ми", рекла је, "ништа сигурнији овде нећеш бити, и ја сам подједнако хистерична када си ти у питању." "Али драга, твоју хистерију сам преживео. А за њену нисам сигуран баш." "Мама, пусти га, молим те", говорила је моја душа. "Океј", рекла је напослетку, "Али само на пар дана и само на тавану да будеш! Нећу да те Сале види овде", упрла је прстом у мене. "Свакако, драга", рекох, "И, узгред, била је и жаба, пред мајмуна."
0 коментара:
Постави коментар