Живео сам у великом граду и био још једна од оних ванвременских будала, знаш оне битанге - све пролази, барабе се жене, вино се прави и испија, а курве постају светице, само они остају, увек исте будале као и првог дана. Имао сам тону ожиљака по лицу, од акни из младости, велики пијани нос и поглед блентавог вола, и волео сам и сад, као и некад, као и увек, женско друштво. Јебеш другаре, пријатеље, прошао сам све, од битанги до добричина, ниједан није умео да разговара као што умеју жене.
Било је то стандардно вече у неком од оних ужасних локала, сви незнанци су били породица, причали смо и пили, проводили време дугачког постојања ту, осећајући се уједно и боље и горе него да седимо у хладним рупама из којих смо испузали. Око мене, тона несносних гадова, и пар лоших дама, оне врло лоше су већ негде - под столом, или у тоалету, можда и у слепој уличици иза локала, не знам. Видим једну, даму, плава хаљина на њој и оне равне ципелице, фина кратка коса и тај поглед клинке, помислим - што да не. Приђем и питам - јеси ли за плес? Она ме погледа, насмеје се лепо и каже - не. Затим настави сањарски да гледа у једну тачку и испија своје пиће.
Причекао сам пар минута да устане и почне лагано да се њише уз ритам неке латино музике, а онда сам јој пришао с леђа и обгрлио је. Ти си љубав, почео сам да јој шапућем, гледала је и даље право, али видео сам ту искру, то је било довољно матором перверзњаку попут мене да зна да има пролаз. Још пар минута сам јој шапутао љубав, а све падају на љубав, ма колико старе и огорчене биле, свима треба љубав, а понајвише мени. И тако, док се ноћ полако претварала у грех, плесали смо, имала је мала уста и фин осмех, клизав језик и мирисала је на ванилу. Њушио сам је цело вече и опет нисам знао шта је, док ми није рекла. Била је то једна од оних дама које си никад нису постављале сувишна питања, није их интересовало како је настао свет и грех и зашто је небо плаво, зашто љубав боли и зашто плешу са највећим кретеном у историји. Само је постојала и била је океј са тим, није тражила више, попут мене. Питала ме је - што ме ништа не питаш? Рекох - све што ме интересује знам. А остало ћу сазнати успут.
Вртели смо се у круг, ја сам био лудо пијан, а она се само смејала осмехом детета, пуна тајни. Кренух да је ухватим за груди, а она рече - но но, и одгурну ме од себе. Вратили смо се у почетни став и ја сам још пар пута покушавао да опипам то слатко дупенце од седамдесет и четири килограма, сасвим добро за даму у тим годинама, али безуспешно. Касније, уз јутарњи поветарац од кога се јежи кожа пијанаца, а даме жале што су у лепим уским хаљинама, сазнао сам да је једна од оних што су пребили леукемију или тако неку опаку болест. Бела и посебна, никад не бих рекао да нешто није у реду са њом. Можда је носила пиштољ или неко опако сечиво у тој торби, то нисам знао, можда је луди психо, ни то нисам знао, а ипак сам ишао са њом, држећи је клиначки за руку, као да проживљавамо неке моменте старе преко двадесет година, замрзнуте у времену, сад. Пољубио сам је сочно, пред вратима њеног луксузног стана, ко би рекао, позвала ме је унутра, али сам одбио, ставио руке у џепове и пошао кући.
Увукао сам се у кућу, скинуо кошуљу и панталоне са себе, легао поред свог мачета, са том косом и летњом спаваћицом, као да јој је двадесет и три, тако је изгледала, пољубио је у образ и загрлио чврсто, једину особу која ми је осигуравала сан.
Сутра увече, поново иста ствар, иста рупа, исти странци, исти разговори и иста она, у другој хаљини. Приђе ми и седне поред мене, кажем јој иди, а она ме гледа и лагано ми додирује руку, смејући се осмехом детета. Иди драга - кажем јој. Али, ја те волим - каже она. О јебига - кажем, и наручим још једно пиће. Искапим га на брзину, бацим паре на шанк, ухватим је за лице и пољубим још једном, јако, а онда кренем кући, мојој савршеној мачки, која ме ни дан-данас не воли. Јер, то је љубав мачко. Некад ради, а некад не.
0 коментара:
Постави коментар