Још само пар дана

Било је четири часа послеподне, лежао сам на свом расклиманом кревету и гледао у ламперију, не очекујући много од живота, можда неки хот чет на интернету или нешто слатко да пронађем у кухињи. И то би ми било довољно за тај дан, када већ немаш неку жену са фантастичним грудима или већ, паре, које покрећу свет, онда је и тако нешто ситно океј.  Телефон је зазвонио, био сам кратак за дужину руке, па сам одлучио да се не трудим, ако је важно зваће опет. А онда ћу размислити о устајању. Није као да сам нека важна особа, или да играм лутрију, па да очекујем позив. Телефон је поново зазвонио, преврнуо сам се са кревета лењо и свом снагом ударио у паркет. Онда сам пружио руку, дохватио телефон и рекао - хало.

Била је то Гага ВАМПИР, моја љубав из четвртог основне, тад је била најпаметнија хотоћа у разреду и волео сам је, али након што одбила све понуде удварача зарад каријере, тог кобног дана на излету у Бранковину, постали смо најбољи другари, с тим да јој још увек понекад зверам у деколте. Каже - Е, што си ме звао? Гледам бело у ламперију, ја њу звао? Што сам је звао, бре? Не знам, кажем, можда сам видео неког великог паука, па нисам имао коме да испричам, заборавио сам. Будало, каже, 'ајмо вечерас на живу свирку, биће милион људи, иду... Искључио сам се тада, никад ме није занимало ко иде. Немам динара, кажем, укључим спикерфон и ставим телефон на груди. Буди на станици у пола девет, каже и прекине везу. Па, изгледа да идем.

Отворим фиоку и извучем хиљадарку из штека, прогутам и оно мало достојанства што ми је остало и одем до ћалета - старино, имаш неки динар да ми даш? Погледа ме, онако, испод ока, битангу матору, ја само стојим ту, у центру црне рупе, време не тече, погледа ме онда у очи и каже - колико ти треба? Ако имаш сома, кажем. Узмем црвену новчаницу и завучем се у свој ћумез поново, осећајући се екстремно лоше. Какав сам мизеран облик живота, мислим. Погледам на сат, већ је скоро осам, скинем се у гаће, на сред собе, и уђем у купатило. Седнем на ве-це шољу и прозборим пар речи са Богом, то нам је као својеврсна централа, не чује ме ни у цркви ни на улици тако добро како ме чује на ве-це шољи. Питам - Кад ћемо сјебати ову фарсу од света? Ћути. И сам види да нема смисла. Замолим - Хоћеш ли, молим те, учинити нешто да покренемо точкове просперитета живота мог, оно, жена, деца, кућа, кола, мачор и, евентуално, пас?  Опет ништа. Устанем и навучем гаће, онда сконтам да треба да се туширам, и поново их, скинем, хватајући се за веш машину, бојлер и туш кабину, да не бих олупао главу о лавабо. 

Седим на тридесетак метара од станице, на некој клупи, чекам и гледам хоће ли наићи неко познат. Стижу две жене, једну знам, другу не, иронично, испада да ми је та незнанка комшиница, згодна кокета, једна од оних што те врте око малог прста. Дође и Гага, без деколтеа, и кренусмо.

У граду, у тој огромној гужви, сакупили смо још пар људи и на крају, било нас је таман - чет'ри на шест. Расположење ме је чукало у главу и погодила ме она песма - Како си лепа. Након пар пива која сам баш мрзео, и оног периода закључивања да ли сам пијан или не, задржао сам се на закључку да нисам пијан, већ веома расположен. Како и не бих био, пет женских тела, солидно добрих женских тела, се увија пред мојим очима. Да не спомињемо згодоте које су биле свуда унаоколо. Једном ми је кроз главу прошло - ех, још да постоји ту и љубав...али сам се тргао и наставио у свом стилу, да прозивам људе и жене, трудећи се да не мислим много. 

Након те журесе, да се тако изразим, и мог безуспешног покушаја да обљубим Милицу, Олгину куму, завршили смо у стану једног од компањона те вечери, са две жене мање, значи чет'ри на чет'ри. Сели смо у собу, неко је извукао празну флашу и баханалије су почеле. Испрва нисам желео да играм, мислио сам - зашто бих лизао табане неком ако не морам и којешта? Изгубио сам негде, тај авантуристички дух, вероватно на мом расклиманом кревету. Како је игра одмицала, увукли су ме у игру, прво као објекат над којим су разне жене морале да врше разне ствари, сећам се да сам помислио - доиста фантастична игра, и рекох, дај ту флашу овамо, стижем и ја, да унесем мало живости у ту игру. 

Љубакање, показивање груди и дупета, опипавање којечега... Мислио сам - може ово вече и боље, несвестан да је већ седам ујутру и да би ваљало да кренем гајби, ионако ми кева вечито шизи зато што долазим око десет, једанаест кући, изјутра. Касније се испоставило да долазак у осам или једанаест повлачи исту количину претњи батинама, али и једно ново реторичко питање - хоћеш ли икада имати памети у глави?! Знате, то сам се и ја запитао тад, и ево, питам се још увек, и сад. Опипао сам пар солидних парова груди, али, мацо, ниједне нису као твоје. Присећао сам се какав си фантастичан осећај притиска изазивала у мојој глави док сам лежао на твојим грудима, а онда заспао, као беба.