Улично псето које је хтело више

Живели смо у том предграђу, знаш она идилична места са зеленим травњацима и маленом шупом за алат иза куће, са дрвеним ролетнама и керамичким камином који не ради? Е, на таквом месту. 

Имао сам девојку, Пени, то је била њена велика бела кућа. Уселио сам се трећег дана са кофером пуним ствари и та четири месеца мој живот је био филм, сасвим пристојан филм. Савршене груди, и те ноге као из новина, дуге и беле, право добре, умршена коса и пристојан кревет, топли оброк и љубав, мислио сам - могао бих овде остати читав живот и ни трена не помислити на свет, само косити зелену траву сваког трећег дана, изјутра, док сунце извлачи из мене последње капи драгоценог алкохола, правог црног вина које смо пили у дугим ноћима гледања и превртања тема, од гламура филмских дива до неугледности паса луталица, и присећање оног крошеа којим ме је оборила на земљу оног дана када смо се срели. И тако сваку ноћ. 

Поред свега тога, удобне жене и фантастичног кревета, поред свега што би средњовечни грађанин пожелети могао, нисам био један од оних кућних паса, што само спавају и понекад залају, само забаве ради. И поред жестоке жеље да постанем кућни пас, није ишло, није никако ишло, купио сам двоглед и почео да се занимам комшилуком. 

Имао сам пар сјајних комшиница прекопута, Вивијан и Мишљен, неке францускиње које су сваког јутра пиле пиво на тераси и гледале у сунце, повремено се смејући фризурама дечурлије која је ишла у школу, или у играоницу, или да испијају пиво до три послеподне, несвесни да бацају низ ветар, или реку, најбоље сате својих малих живота. Вивијан је била коврџава плавуша са благо укривљеним носем и малим француским грудима, смејала се на моје лоше форе и то ми је било довољно да мислим о њој понекад. Волео сам Пени, и њене омлете, да се разумемо, волео сам и њеног кера, волео сам их више него било шта у животу, да се разумемо, али нешто ми је није дало мира, као да ми је неки од модерних богова говорио да ја нисам кућни пас и да је то проблем, свакако. Мишљен, она је била плава и имала је огромне груди, солидно велико дупе и карактер попут једне од мајки са југа, оштар, а опет нежан, један од оних што чини да никад не знаш хоће ли те покосити крошеом или те привити на груди и волети, на трен. 

Тог јутра, стучен неком меланхолијом и погледом на мокре тротоаре, седео сам у кухињи и испијао кафу посматрајући Пени како покушава да се увуче у неке уске фармерке, журећи на посао. И сам сам нашао неку шљаку, у магацину старих телевизора, и требао сам бити тамо пре осам. На сату је писало осам и четрдесет и пет, а ја сам одлучио да останем код куће, слушајући звуке ципела и браве, а потом и тишину коју је Пени оставила за собом, одјуривши на посао. Седео сам још мало тако, приметивши светло у кући прекопута, и одлучио да се јавим комшиницама, жељан да убијем бол који ми је биствовање кућним псом доносило. 

Скоцкао сам пар пива и позвонио на врата, киша је падала по мени још добрих два минута док неко коначно није отворио врата. Била је то Вивијен. Рекох - ћао. Лагано је одгурнула врата, пустивши да се сама затворе пред мојим великим носом. Позвонио сам још пар пута, спуцан депресијом, желећи промене, киша је падала, и пиво је било мокро, коса ми је била мокра, гаће су ми биле мокре. Након још пар минута константног узнемиравања, зачула се брава и отворила су се врата, овај пут то је била Мишљен. Рече - ћао, уђи, и пропусти ме унутра. Сео сам у фотељу и меркао полуголу Вивијен која је очигледно имала превисоко мишљење о себи, још једна од оних малених пудлица у овом граду, ружних као враг, са ставом персијске принцезе, сувише савршене за обичне смртнике, те вражје креације. Ум ми је, иако огорчен због толике количине равнодушности у њеним очима, био поприлично бистар, а она, иако празна изнутра, чинила се као пристојан лек за моје муке. Пришао сам јој и упитао неку глупост, типа - хоћеш ли чај? Само се насмејала, курвањски, и лагано рекла - пали. Океј, рекао сам, невољан да се трудим. А у глави ми се вртео стих - бацила је све низ ријеку... 

Поново сам седео у фотељи, а Мишљен је села прекопута и отпочела неку луду причу о уметности, климао сам главом само, чекајући предах. Вивијан је дошла и ставила чај испред мене, потпуно врео чај којим сам опекао језик. Чучнуо сам пред Мишљен и ставио јој руке на бутине, гледала ме је само, ставио сам јој руке на груди, и даље ме је лепо гледала из фотеље, а онда је уследио кроше вредан олимпијског злата, пао сам на земљу, потпуно ошамућен, и испљунуо крв. 

На сату је писало осамнаест и двадесет и два, извукао сам се из куће лудих жена, киша је стала, и прешао улицу. Пред вратима броја осамнаест, у улици Ослободилачкој, чекао ме је кофер, сасвим сигурно мој кофер, са поруком закаченом за њега - не звони, просвираћу ти метак кроз колено. О, Пени, ма дај, није као да сам спавао са њима или нешто, рекао сам и позвонио. Пар тренутака касније, на вратима се појавила Пени, лепша него икад, и репетирала пиштољ. Отрчао сам низ улицу, још једном, као улично псето, оставивши целокупну имовину и два зуба, жену коју волим и топле омлете, жељан још које године једења компота и спавања на клупи, свађања са циганима и љубави са дебелим женама.