Седели смо на климавим столицама у стану са високом таваницом и мањком керова. Поред мене, фалило је још једно псето, бели лабрадор од сто кила, да нам учини ноћ занимљивијом скачући на нас, повраћајући, запишавајући и чинећи још стотину баханалија које смо и сами чинили, некад давно, пијани. Три жене, два човека, флаша ракије и безброј здравица. Сасвим мало, али сасвим довољно да не пожелиш да се извучеш из ове јазбине никад.
Сви смо одскора загазили у тридесете, неко пре, неко касније, био сам донекле срећан што сам најмлађи у тој екипи, иако само ситних годину дана. С друге стране, гледао сам те људе, као када те мама доведе у продавницу и ти гледаш касирку, мислећи да зна читав свет. Осећај - клиначки лош. Још једно подизање чаше и ето, нема више. Седимо, око округлог стакленог стола са бронзаним ножицама, без динара у џепу, загледани једни у друге, или у зидове, или у сат који већ пет година показује поноћ. Као да је време стало у том једном, чемерном моменту, и ми смо само седеће роле у тој причи без краја. Ванвременска представа која се одвија ту, вечито иста, а опет увек другачија, где су главни глумци уједно и публика, где напетост можеш сећи ножем, а сви су пак толико опуштени да боли.
Гледамо се у тишини, пуца ми столица и пропадам кроз метални рам, осећајући се као корњача на леђима, беспомоћан и сам. Извуку ме из столице и посаде у једну од оних старих гегајућих столица, у којима су шерифи на Дивљем западу спавали, лагано се љуљушкајући на трему, са прстом на обарачу. Ова је припадала некој баби или прабаби, зелена и очувана, малко расклимана, али потпуно функционална. Тишину сада пара повремено шкрипање столице док се љуљам и посматрам разгледнице из Аустралије.
"Ја, на пример, волим мог архитекту", рече једна, "и волећу га читав живот, јер то је љубав. Иако се можда више никад видети нећемо." Друга се надовезује: "Ја сам свог човека чекала две године, али када је дошао, дошао је, и волим га." Трећа се смеје и гледа, па се опет смеје и каже: "Мене је мој дечко смувао на вештачке трепавице." "Побогу", кажем ја,"немате петнаест година, па да се мувате на очајне форе и говорите речи попут - смувао." "Била сам бесна", каже, "јер сам пала на ту клиначку фору." "Човек уме, зато и јеси са њим. А ти бруда?", питам. "Ја... Ништа.", каже чова. "Он самоћу лечи квантитетом", добаци нека од њих. Седим и посматрам их, мислим: "да није ово једна од оних романтичних трагедија, или још горе, комедија, само нисам свестан тога?" "А ти?", питају. "Шта ја?" "Стално говориш како волиш ову или ону..." "Нисам ти, ја, нека варалица. Само лутам и тражим. То је то." "Теби уствари треба права љубав." "Мени, уствари, треба права љубав." "О, јебига", јави се бруда, "дај отвори то пиво, видиш да немамо ништа друго да нам помогне да гасимо ове тешке теме."
Ово би, комотно, могао бити састанак неке нове групе зване анонимни романтичари. Сви разорени, саткани од љубави, убијени и оживљени, у црној рупи стојимо. Нађеш неко маче и кажеш јој - волим те мацо, значиш ми до неба, она те онако, исколачено гледа, и каже - мислим да не бисмо требали више да се виђамо. Мој, као ни мозгови из те екипе анонимних романтичара, не могу да процесуирају ту ружну ствар. Зашто ја не бих могао да јој кажем да ми значи, ако ми доиста значи, ако ме мази, кува ми, љуби ме, и свашта ми ради, воли ме? Оно као, кажеш; "дојмиш ми се мачко" и онда одма' затим: "'Де ћеш?" Иако брадати, иако дебеле, иако преко прага тридесете, седимо око округлог стакленог стола са бронзаним ножицама и распредамо о дечијем идеалу љубави који и даље живи у нама. И док је ових старих станова, са старим столицама и старим људима који верују у љубав, љубав ће живети. Чим пустиш љубав на улицу, појешће је маса, и никада више, нећеш чути ни гласа од ње, неће ти се окретати стомак и нећеш се јежити када ти тај неко приђе, бићеш само још један мртав човек данашњице, и то је све.
Дакле, као што рекох, права љубав је најбитнија ствар икад, и једна од тих случајних жена ће се испоставити као права, знам то, само је питање - сада или нешто касније? Касније би био идеалан случај, нека курпулентна дама у средњим педесетим и ја, шездесетогодишњак, плешемо валцер на крстарењу Дунавом, чекајући да њу отпише леукемија, а мене поједе рак, доживљавајући највећу љубав икада.
0 коментара:
Постави коментар