Само хрпа момената

Бољи сам човек но што мислим, и најчешће сам гори човек но што ти мислиш. Свет је пун боја и мириса и укуса фантастичних жена, а опет, понекад уме да буде тако празан... Живот те пречесто нагази, понеке и прегази, и све што ти остаје су ти моменти - моменат када си рођен, а не сећаш се, моменат када си проговорио, а не сећаш се, моменат када си се изборио за живот оне ноћи, пред одлазак у болницу, моменат када си се бајсом, белом свеже офарбаном поником коју је ћале довукао са бувљака, спуцао у крушку... И онај моменат кад си заспао на другом часу првог дана школе и ударио о сто, зарадивши копчу ил две на бради... 

Моменат када су те звекнули летвом у трећем основне и сломили ти нос, а ти онако ошамућен ниси ни примећивао крв и клинце који вриште... Онда онај моменат када си запросио најбољу ученицу у разреду, у четвртом основне, и глупи Драган се умешао и она је бацила оба прстена са моста у Бранковини или тако неком месту... Већ тад сам сазнао за конкуренцију међу мушкима, кретенима, тучемо се око једне, а њих пет поред седе саме... Онда онај моменат када ниси стигао да побегнеш у купатило, па те сестра погодила стакленом пепељаром у главу и ти пао у несвест... Па трен када је стигао комп, на крају петог разреда, и ти док се ћале вратио с посла побрисао све живо... И они лепи тренуци у шестом када смо јурили девојчице и хватали их за дупе... Али само најфиније рибе. И батине. Сваки богови дан. 

Па онда прво пијанство. Ти и другар на сваки бетон, на сваку клупу сте сели да се одморите, разговарајући о филозофским темама, као права господа... Прва жена, тешко да је била и прва љубав, али је дефинитивно била први пољубац, на клупи иза школе... Гадан. Најгори икад. Отворен прозор на минус тридесет, поред твоје и Золине клупе. Онда онај моменат када ти се осмехнула мала плава најсавршенија девојчица икад. Кретен уствари. Моменат када си си угледао кост и свој растављени прст, спојио га, лагано ушетао у кућу и са смешком рекао кеви - завиј ми мало ово. И моменат, када те је, једна мирисна црвена жена, чији си укус желео да дознаш, претворила у чудовиште, рекавши ти да умеш да пишеш. Моменат када си показао својима књигу у којој си парцијално објављен, све црно на бело, твоје име на свакој страници стоји утиснуто... И понос који си тада осећао. 

Онда, онај просветљујући моменат, када си прочишћен алкохолом, схватио да волиш једну жену. И они њени погледи те ноћи... Сва љубав тих година коју сам осећао се своди на те погледе... И тону несрећних околности. Проблем је у томе што ја не волим да лерам, ја само волим, и волим да будем леран, вероватно јер сам луд и радим све због вишег циља - искуства. 

Онај моменат када си први пут, разговарао са Богом на ве-це шољи. И он је чуо. Па онда, онај тренутак када те је прогутало време и пет сати си лежао, размишљајући, загледан у ламперију. И трен када је ћале отишао у болницу, па си се уср'о да ћеш ти морати да будеш јунак и спашаваш породицу... И онај трен када си први пут у животу појео мафин. Сећаш се? На клупи, испред пекаре. 

Слика са Пепом, он те држи, а ти држиш играчку миша. Моменти са женама, на клупама, моменат када си у бусу, са туђег ем-пе-три-ја слушао мјетал и допало ти се... И сви они моменти којих не можеш да се сетиш, а ту су, урезани, у сећање...Јер, када се спакујеш и одеш горе, то је, уствари, једино што ти преостаје.