- Али не разумеш, он је генијалан.
Гледао сам је у очи, узбуђење, на врхунцу, моја жена.
Кажем - Не, драга, ја сам генијалан, написао сам ти хиљаду речи јебено добрих речи, тоне шипарица сањају да су намењене њима, а не теби, жени са тоном подочњака, али теби то изгледа да не дира жицу.
- Он је генијалан, ти не разумеш. Када каже - све је на свету сломљено, зар не видиш дубину, када каже да воли маму, зар не видиш?
- О, ти јадна душице. На овом свету је сломљено много ствари, мој нос, на пример, његов нос, на пример, али треба преболети то, мацо, није све сломљено, ти си и више него читава, види тај дрољасти деколте, како ћеш таква из куће?
- Ти си само љубоморан.
- Драга, док ти је он цитирао Буковског, дозволи ми: "Пронађи, ствар коју волиш, и дозволи јој, да те убије", полако, свршавала си, а док сам ти га ја цитирао пре пар година, ниси реаговала, гледала си ме и лепо трептала, мислећи - па, он ће бити велики писац, сигурно је ин имати великог писца за мужа, све би ми другарице завиделе, ох, а тек кола, кућа, стан, и друштво, крем друштва, висока класа, савршен живот. Јебена бичарко. Понекад, да немаш то слатко дупенце, тако бих могао да те мрзим. Ни не волиш ме чак.
- Ти си само љубоморан на његову генијалност. Када он свира, чини да се осећам као што се никад поред тебе нисам осећала.
O Боже, оженио сам проклету Марту Стјуарт, помислио сам. Само са мање пара и више лошег укуса.
- Океј мацо, шта год те чини срећном. Подај му се.
- Можда и хоћу.
- Сигуран сам да хоћеш.
- Стварно нисам расположена за твоје кретенлуке опет.
- Ти никад ниси расположена. Откад возим ову стару крнтију и живимо на овом месту, а стан нам изгледа као шупа, сав свој сексуални потенцијал, и све остале, којих не могу да се сетим, си преусмерила на сређивање свог живота. А до тада, кљукаш се лековима против депресије и само јебено спаваш, док ја желим да живим, хоћу да радимо свашта у парку, да те исфлекам кафом и да ти не шизиш за сваку ситницу, жено. Да се волимо, мацо.
- Мислим да ми је удаја за тебе, била највећа грешка у животу. Мрзим те, уствари! Толико си огаван и огорчен. Жао ми те је.
- О, па јебига. И мени ме је жао. Поред тебе. Хајде да променимо нешто, драга. Хајде да одемо сада, ја лево, а ти десно, или обрнуто, ако ти одговара, иди у његовом смеру, па, када изгустираш његову лошу гитару, у његовом лошем стану, или ауту, као што си изгустирала моју лошу писаћу машину, врати се на ово место, драга. Видимо се за пар година.
- Али, ја те волим.
- Волим и ја тебе драга. Збогом.
- Кретенчино.
- Видиш, рекох на вратима, није ти ни фрка што идем. Жудиш за променом.
- Будало, рече хватајући пепељару у руке и бесно је бацајући на врата.
Мацо, промена је важна у животу. Пропали писац за пропалог музичара, црвено вино за бели прах, лош секс за лош секс, чекај, ту нема промене, повремене вечере уз лагану музику за лош секс у бекстејџу, мацо, смршаћеш, мацо, изгубићеш и то мало сиса што имаш, и зуби ће почети да ти испадају, и нико те више неће волети, осим мене. Све ово ми је пролазило кроз главу, док сам идући кејом шутирао камен испред себе, тужан што ме је напустила љубав једине жене која је умела да воли, скоро све стране мог бића. А она, она је губила и последњу битку са собом, поново правећи исту грешку, волећи неког квази генија, који је желео само да шета добру пичку, и живи живот у трипу, исто као и ја.
0 коментара:
Постави коментар