Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

20. август 2012.

Груди су покретач света

Упознао сам је у парку, седела је тамо и изгледала као да очекује да буде упозната. Касније сам сазнао да није имала где да спава те ноћи, чекала је да упозна некога читав тај дан, а ја сам био довољно луд да јој приђем и кажем - диван деколте. Била је једна од оних жена што су пале са седмог неба право на врели асфалт, увертиру у девети круг пакла. Повео сам је кући тог дана, не очекујући да ћу јој се икада сећати мириса, или лика, или имена. 

Седели смо у мом руинираном стану, који је био више налик на окупљалиште наркомана и окултних невладиних организација него на стан, или неко место на ком би живело људско биће. Намештаја готово да нисам ни имао, једна фотеља у којој сам спавао, столица, климава, судопера и у њој сет тањира, виљушака и извијених тешких кашика, све то за дванаест особа. Имао сам две сијалице, једну у ходнику, а другу у дневној соби, и то је покривало све, остале сам, временом, како су прегоревале, остављао у самртничком грлу, да буду ослонац за изградњу новог света, пауцима, који су били ортачка превенција најезде гамади, таманили су све, од мува до бубашваба и били лепи, велики и дебели. Понекад бих мануо новинама ту и тамо, чисто да их одржим у форми и можда, променим распоред шара на мрежи. На поду сам држао десетак кутија пуних што мојих што туђих рукописа, романа и старих бројева плејбоја. И два налив пера, са сребрном посветом. 

Ушла је унутра, весела и обична, смејући се на све моје форе, очигледно је умела добро да игра улогу која јој је додељена у овом друштву, улогу покорне, посрнуле даме. А била је бунтовница, видео сам јој у тим мачијим очима, које су скривале много шта од мене. Села је на фотељу и прекрстила ноге, док су јој се панталоне затезале на колену и гужвале на свим осталим местима. Рекох: "Могу ли да их додирнем?", и отворих боцу вина. "Не. Чиме се бавиш ти уопште?" "Узми ону жуту књигу што лежи поред кутија, осамдесет и шеста страна, мислим, предзадња реченица. Ето." Устане и полако се сагне, дозвољавајући ми да одмерим то тело, онда се врати у фотељу, пронађе страну и крене тихо да чита: "Углавном сам писац, кажем, али најчешће не радим ништа." "Рече Буковски, и ја се сложих", додах пружајући јој чашу.

Смејала се много и често, донекле срећна јер је убола џекпот - нисам манијак ни убица, јесте да немам кревет, али имам фотељу на развлачење и занимљив сам момак, довољно занимљив да продангуби са мном вече, сасвим сигурно. Као да је имала избора. Пили смо и смејали се, ја из душе, јер је грејала, и било ми је драго што је ту, а она, донекле искрено, донекле из тих, оправданих разлога. Видео сам то још онда у парку, али јој нисам ништа рекао, жељан да сазнам шта то крије. Уосталом, није ми био први пут да седим са људима који су ту јер им нешто треба, можда мој новчаник или само кревет који немам, тоалет у који боље да не залазе или, на послетку, моја уметност. Десетак пута сам спречавао цигане, џанкије и пијане, да ми однесу кутије, кутије које живот значе. Једном сам чак трчао два блока за њима, да бих вратио, моје благо. 

"И...стварно нећеш дати да их пипнем?", питам гледајући је испод ока. "Па, писцу... Ако ми напишеш довољно добру причу, пустићу те", насмејала се. "О, јебига, нисам баш у форми, знаш?", рекао сам. "Нисам писао неко време." "Можда је време да поново почнеш", рече стегнувши их јако. "О..", подигао сам обрву, "а шта би била баш добра прича, по теби?" "Не знам. Знаћу када је видим", рече и досу си чашу. "Маче, бићеш у фантастичној причи и волећу те до неба, умрећеш од рака или леукемије, а ја ћу те и даље волети." "Само пиши", рекла је, "И потруди се."

Подигао сам налив перо са пода и узео неку од старих прича, окренувши доњу, чисту страну, и почео да пишем. Писао сам пола ноћи и завршио је, на двадесет папира, то није била прича, то је била блистава звезда генија на уметничком небу, и осећао сам се као један од тих, генијалаца, што не умеју да вежу пертле, али умеју да учине да се осећаш оргазмично, као Бог или небо или водопад.

Почела је да чита, прекрштајући ноге у фотељи, те старке су ме ложиле, те груди су ми изгледале као боља награда од небеса, а она, она се смешкала искрено, као да сам је питао да ли жели да се уда. Пола боце вина касније, испијао сам оно мало што је остало у њеној чаши, док је она завршавала последње редове. Подигла је поглед, а ја сам свој спустио, попут детета, чекајући да ме изгрди или помилује. "Дођи", рекла је смејући се, "по своју награду." Пришао сам и пољубио је сласно, осећајући топлину коју је скривао црни брусхалтер. Заспали смо склупчани у фотељи, држао сам руке око њених бутина и последње чега се сећам је да сам помислио - види те бутине.

Ујутру сам био потпуно друга личност, поново сам био писац, а не само повремени шљакер у оближњој циглани, а она је била срећна и чупава, и пришла је полако, грлила ме дуго, била је то једна од оних романси о којима се пише, само вртлог емоција у ком смо били изгубљени, а ја и даље нисам знао ништа о њој, осим имена. Марија.

Умрла је, два месеца касније, од рака, ни приметио нисам да је свуда по купатилу било крви, сувише сам био занесен причама о љубави, никада нисам сазнао ни одакле је дошла, ни зашто је остала, да умре поред мене, а волео сам је још дуго, волим је и сад, иако никад није знала ништа о мени, иако смо само делили слатку, слатку љубав и фотељу на развлачење, изгледа да смо поделили и много више - живот...и смрт. 

2 коментара:

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren