Доста

 Неки дани су лоши,

а неки су још гори.

Све у свему,

некад пожелим да кажем доста,

и да окренем свет наопачке.

Доста ми је лоше кафе

коју пијем на факултету,

доста ми је домаћих задатака

и доста ми је пива, људи и лоших књига.

Доста ми је мене,

сувише сам досадан себи

и свету 

да бих могао лежерно да посматрам

птице како узлећу и слећу 

не радећи ништа по читав дан.

Имам добар ћумез и добар кревет

у ком бих могао проводити дане,

али не и слободу деловања, 

све ме живо ограничава и гуши.

Могао бих рећи да ми добро иде у животу

и било ком посматрачу са стране би се учинило тако,

али ја сам ја и ја знам да ми је доста.

Људи ми је баш доста. 

И оне конобарице што кафу не зна да скува.

И мене, јер губим на оштрини,

толеришући људе и упорно дајући бакшиш за лошу кафу.

Ако кажемо да сам постао бољи човек;

да их толеришем, 

јер окрећем други образ

и да јој дајем бакшиш за лепо лице,

онда тек добијам жељу да окончам ову фарсу,

узмем мач и

завитлам у непознатом правцу,

остављајући их препуштене саме себи.

Незадовољан сам,

јер сам покојан,

а тек ми је двадесета.

Како казаљке буду одмицале,

знам да ће бити све горе. 

А ја хоћу да ми у животу буде лепо.

Као и свака битанга на овој планети.

Већ сада живот прича своју причу,

а ја причам своју

и кажем доста

и разилазимо се полако.