О универзално неразумевајућим мистичним бићима

Ја разумем крајњу природу сјебаности света. Тај раштимовани свет стоји на три точка и нервозно се чешка по глави, док се двоје младих јуре по катакомбама, сасвим сигурни у непостојање зомбија, вампира или духова. Али они зато верују у привлачност мрачних места, као и у међусобну гравитацију - привлачење, дизање и обилато влажење су сасвим обични појмови у интерпланетарној комуникацији два света које они представљају. 

У складиштима поред докова се дешавају разне ствари. Иза једних врата се крије елитни клуб за фенси људе који ходају искључиво по црвеним теписима. Иза других се налази, вероватно, кланица малих белих јагањаца. Никад не знаш шта да очекујеш. Проблем са овом искривљеном представом реалности је то што ти не омогућава да седиш и вучеш своје потезе (или линије) на миру. Увек се нешто догађа. Клинац те чука гуменим чекићем у главу, бивша девојка ти зарива нокте у подлактицу, или ти кер поново пиша на тепих у дневној соби...

Ја разумем те, такве, велике ствари. Можда сам понекад претенциозан, али све то потиче из разумевања колективне свести васионе. Но, једну ствар не разумем. Погађате - жене. Дакле, одакле год да кренем нигде не стижем. Оне се састоје од истих елемената као и ми. Електрони круже око језгара њихових атома, баш као што електрони круже око језгара наших атома. Свет је и за њих зелен као што је зелен за нас. Добро, то није потврђено, али сам поприлично уверен да су боје боје и за њих и за нас. Осим што оне имају сто хиљада неких назива за њих. Али, рецимо да је то то. Наизглед, разлике се своде на груди, нешто свиленкастију и дужу косу и наравно, разлику у садржају између вунених дугих гаћа и хело кити гаћица. Е, ту ствар почиње да се компликује. 

На пример, то двоје младих које изазивају главобољу раштимованом свету и праве свеопшти хаос у просторно-временском континууму прелазећи директно на ствар, су (сада ћете се разочарати) само прототип, не постоје, а и ако постоје, сасвим сигурно нису стигли до треће базе у тим катакомбама, ако ме разумете. Гарантујем. И она гарантује. Стићи до треће базе је неки лејм амерички израз, ал' у одсуству инспирације га користим. Гуглајте пезнти, ионако докони седите. Они су прототип, тајни пројекат владе мале земље, који би требало да својим директним делањем уништи свет какав познајемо, а ми сви да се иселимо у паралелни универзум у коме је та мала земља велика и ти мали људи су велики људи и мој Мали кер Џо је заиста мали кер Џо. Шта хоћу да кажем? Или питам. 

Пристојна девојка (не истиче своје тело као предмет пожуде, а потом тражи надокнаду у виду новчаница или ситнијих комада накита) углавном не чини ништа исхитрено. Прво пољубац, па након серије пољубаца током разних дана следи опипавање територије и испитивање снага, па након пар или много дана те работе, можда ће уследити ваше сједињавање тела и душа илити, народски речено, јебање вођење љубави. Мушко би, наравно, све сад и одма', ал' она не да. Оне, једном месечно, седе са кантицом сладоледа и плачу као киша, вриште на обично ћао и крваре к'о враг кад се тек приземљио. Наравно, често су суочене са Марфијевим зајебанцијама, па баш кад морају да промене оно чудо што упија, нигде у кругу од десет километара не постоји адекватан објекат за то. Поред свега тога, имају оно што пуца, боли и замара приликом првог контакта - погађате, ћалета. Поред свега тога, врло су несигурне и сам помен величине њених груди или дупета се може погрешно протумачити, а последице по несрећног финог младића који је комплиментима покушао разгалити срце лепотице би биле несагледиве. О мученицима који су искусили шопинг са лепшом половином, чупање обрва или, божемесаклониисачувај, депилацију, не бих говорио, постоје организације за жртве у којима се можете информисати о свему што вас интересује. 

Мене углавном даме остављају, јер мисле да сам монструм, скот и кретен. Можда би најтачнији опис био моструозно-кретенски скот. А моје питање гласи - како се рукује овом атомском бомбом?!

Можда сам лош, али сасвим сигурно нисам једини који је више пута пресекао погрешну жицу и завршио мртав, на ивици васионе, чекајући на неку која нема тајмер и хиљаду жица. Дигитализација је крива за све. Више анђеле не производе. Само мале опаке женице. Без упутства за руковање. А свету једино остаје да се клати на три точка од којих је један на врху штапа кловна који вози моноцикл и пева канцоне возајући се по леђима слона који носи сву тежину света.