Шетао сам паклом и било је вруће иако сам на себи имао само кошуљу и гаће. Била је то обична поподневна шетња, врео дан као и сви остали, Ђаво се гледао у огледало и поправљао фризуру да му се не би видели залисци, а ми смо докони лутали унаоколо. Шетао сам са пар манијака, једним наркосом и једним попом који је претерао. Фантастично друштво. Феномен је био џанки. На попове су у овом крају одавно сви већ навикли. Али дрогош? Он је слаба душа, а самим тим би ваљда требао да иде у рај. Или негде између пакла и раја. Можда на факултет. То је између.
Причали смо мало о томе. Закључили смо да вероватно није никада никог превео преко улице и да се управо зато налази овде. Или не воли вино и жене. Углавном, нешто је грдно згрешио. Као и сви ми, а? Јебига, шта човек да ради током пар сати *паузе од вечних мука? Морамо по нечијем греху да пребирамо, сувише смо докони да бисмо ћутали. Прошетамо тако круг по паклу, умлатимо пар омањих пацова и бацимо на земљу на секунду или две, ако волиш реш, и нагрнемо на клопу. Онда дође мали глодар и каже: "Момци, готова је пауза, траже вас." "Пали пацове", кажем, "мој мачор би те смазао за секунд." Сећам се да сам му то говорио и док је био у кавезу код моје старе буцмасте пријатељице. Понекад сам му, из освете, дрмао кавез преко дана, док је спавао. Какав грдан створ! Одгризао би ми уво на спавању, само да може. Шта ти је карма. Сад заједно горимо у паклу.
*Великим протестом мучитеља од пре пар земаљских година су уведене смене и пуш и пиш паузе, мада их углавном сви користе само као пуш, јер све што попијеш испари за минут. Вођа протеста, огромни зелени гуштер који хода на две ноге и може да трчи по води (када би је само било овде), је извојевао победу за синдикат мучитеља запретивши газди да ће га тужити за рад у нељудским условима, као и за нередовну уплату доприноса за здравствено осигурање.
Одемо свако на свој третман, поздравимо комшије и отпочнемо вриштање у ужасу. Ти третмани... Понекад се осећам као у бањи, свега ми. Након пар година се навикнеш, више ни не вриштиш. Седнеш, нека игуана ти глође кости, а на ортаку до тебе каубој игра икс-окс са биком. Понекад се упустимо и у паклене разговоре, чисто да прекратимо време.
"Еј Френки, како иде?" "Иде супер. Код тебе?" "Исто супер. Добар пос'о ради игуана." Игуана каже: "Хвала, ни ти ниси лош." Није ни свесна да ће газда да је клепи по ушима, јер не сме да разговара са осуђеницима. Мада, ја ово не бих назвао затвором. Идеш где хоћеш, имаш терапије, термалне изворе од милион степени и томе слично... Пре ми ово све личи на ортопедску бању. Додуше, у бању долазе људи који нису добро, а излазе читави, док је код нас сасвим друга прича.
Шетао сам тако и тог двадесет и четвртог, кроз сувопарне пределе пакла испресецане ужасним крицима новајлија. Не знам што баш двадесет и четврти, али сам тај дан назвао тако, иако је можда пре њега био седамнаести, пар година раније. Јебеш га, кад не постоји време и осуђен си на вечите ужасе које најпрепреднији умови васионе смишљају (константно раде на новим идејама да би били испред конкуренције), онда ти понекад просто дође да даш неком дану облик. Дођеш и кажеш - ово је двадесет и четврти десети две хиљаде и двеста двадесет и шесте. "Доиста диван дан!", успут ти прокоментарише неки убица кога јуре дротови. И био је диван дан, тај двадесет и четврти.
Шетао сам тако, бесциљно се саплићући о корење које је било ту да нас спречи да уживамо, па, у свему. Таман сам једном посрнуо фантазирајући о доброј боци вина, када се десила једна веома чудна ствар. Наиме, заљубио сам се. Гледам та гола колена док ми се корење преплиће пред очима да не бих видео, полако подижем поглед, фантастичне ноге, струк, груди... А онда питам: "Шта ћеш ти овде?"
Моја бивша жена је стајала испред мене и луцкасто се смешила. "Мацо", кажем јој, "дошла си на право место." "Не сумњам", рече поправљајући шминку, "Све што си ми оставио били су кредити." "И зато си завршила у паклу? Јер сам ти ја оставио кредите." "Не будало, него да си ми оставио нешто не бих морала да се опет удајем и направим читаву збрку пре него што сам напустила свет." "Да ме ниси убила на спавању, можда бих ти и оставио нешто." "Скот си. Знаш да сам те волела!" "О, знам, показала си ми. Још осећам рупу на челу." "Фантастично!" "Јебем ти матер." Пришла је и пољубила ме пламеним уснама. И даље је мирисала тако свеже.
"Еј, битанго", зацичао је глодар кога мрзим као пацова који јесте. "Ш'а 'оћеш?" "Иди пиши жалбу за премештај. Сутра шеф прегледа." "Било где само не овде", рекао сам док се моја дама мрштила на мене. Сутрадан, назовимо тај дан другим новембром неке године, сам се пробудио на необичном месту - у свом кревету. Окренуо сам се и угледао њу, чупаву, како хрче. "Тај мали пацов!", помислио сам шутнувши сточић поред кревета и успут сломивши лампу. Отворила је очи и почела да се дере. О, Боже, никад нисам мислио да ћу ово рећи, али недостајаће ми пламене шетње. И игуана. Пољубио сам је, само да би коначно ућутала.
0 коментара:
Постави коментар