О најбољима

Гледам све те људе... Оче, грдни су, грешни и стопљени у сиву масу истакнуте различитости, опрости им, опрости им... Јуче сам, откуцавши своје име на Гуглу, сазнао да сам изашао у још две антологије прича. Укупно пет парцијалних објава. Опаа! Не. Да ли ико зна за мене? Не зна. Да ли ме ико воли? Не, али мислим да кева гаји симпатије и можда једно чупаво маче. Да ли сам ухватио Бога за муда? Нисам. Али зато, осврнем се мало и схватам - или Бог има огромна муда, па га већина људи око мене држи за њих и повремено стиска или га, што је реално и вероватније, нико не држи доле, јер (није то што мислите) не могу да дохвате. А и шта ће Богу муда, кад може све да створи и уништи једном речју, но, не занимајмо се мудима више него што је то потребно, па макар била и Божја.

Дође нека кевина колегиница с посла на кафу, ни сам не знам како, и жена нахвали сина као светског песника, јер му је изашла једна песма у некој песмарици. На пример, њен син држи Бога за муда. И један мој буразер који је нашао неку дебелу богату рибу и сад се трипује да је велики јебач. И једна плава бичарка која је гледала превише Дискавери и Националну географију, па људе бомбардује насумичним чињеницама. Нешто као "Да ли знате?". Ти причаш, а она те пресече - корњаче на Галапагосу живе преко сто година. 

Реално, овакав какав сам, грдан, шетао сам боље рибе од тог буразера. И реално, кад чујем реч песник преврће ми се стомак, а на реч уметник - е, тад тек ступају на сцену озбиљне тегобе. А тек колико волим да дам бомбону или кексић људима који показују колико су паметни - па то нема нигде. Претерујем са сарказмом и испадам папак? Немојте, молим вас, рећи да то радим најбоље од свих. Немојте.

Јеб'о свет, пун је најбољих фудбалера, најбољих уметника, најбољих фризера, најбољих пекара, најбољих криминалаца, најбољих лекара, најбољих астронаута и најбољих курви. И још око милијарду најбољих професија. Сви су најбољи. Јеб'о те лебац. Само ја грдан, ни курцу не ваљам. 

Почео сам, пре извесног времена, да исмевам све најбоље на свету. Почело је тако што је један ортак из краја постао најбољи. Урадим педесет склекова на неком, из досаде организованом квази такмичењу и за месец или два се појави он и као - хајде да радимо склекове. Кажем хајде, и опет урадим педесет, а он уради шездесет. И сав поносан устане. Свака част, кажем ја, а онда је тај фазон прешао и на фудбал, кошарку, укрштене речи, пијанчење и још штошта. На крају, сад се сви слажу да он држи Бога за муда. И ја се слажем. Само зато што се он баш својски трудио да буде бољи од хрпе пропалица из предграђа. Но, и даље ме зове кад год треба да се поправи комп. А ја онда испаднем скот и пустим да ме чека пет-шест дана. Седи кући, шизи, нема интернета, а нема пара да га носи мајстору. Држиш Бога за муда, а ја држим тебе. Грдна ствар. Нарочито што ја не волим баш да пипкам којешта. Лош сам човек, знам. 

И тако сам, исмевајући све "најбоље" на свету, почео да се давим у сивој бари хвалисања, и сада је то хвалисање део мене, а гнушање које осећам према свима који су "најбољи", осећам и према себи. Тужно је то. Једина добра ствар, ствар које сам добро свестан, је та што не држим Бога за муда. Или било кога другог. То би ме докусурило. 

Дајте људи, мало реалности, је л' много тражим? Нећеш постати писац, а камоли добар писац, само зато што си издао књигу или две. И нећеш постати срећан само зато што имаш најскупљи ауто у крају. И ниси белосветски јебач ако имаш једну дебелу девојку која је нашла за прихватљиво да те трпи. И ниси цар ако мислиш да си цар. На пример, до јуче сам увек говорио - све ми дирај, писање не. Реци ми - прочитао сам и свидело ми се или не, али немој ми рећи да ниси ни хтео да читаш или да си прочитао па заборавио о чему се ради. То ми је душу кидало јако дуго времена. И скапирао сам да то мора да престане. Имам двадесет година, није пуно, али би стварно требало да престанем да живим као пропалица и да се посветим нечему. Једна маца, на пример, нека умерено лоша шљака и спавање викендом до подне. 

Много? И ја мислим. Мислим да бих тада коначно и ја ухватио Бога за муда.