Повучем пар потеза жилетом и мислим - сјајно. Уствари, крви на све стране - још једно неуспешно бријање. Извучем се из купатила, бацим под кревет пиџаму, затим скокнем до огледала, осмотрим и кажем - пиј мање. Схватам да ми треба музика и зато одврћем радио, требам урадити неке ствари, да бих успорио моје пропадање. Закопчавам кошуљу, а киша ми се смеши, тумарам кроз стан тражећи кишобран, а он од мене бежи. Стављам кесу на главу, а немам никог да ми каже истреси, мрве ми падају у косу, а олуја и даље бесни. Уморан сам од свега, купићу мачка да му се јадам. Притрчавам ауту, и тамо је кијамет, док га откључавам јадикујем над мокрим ципелама. Седам у ауто, окрећем кључем, али се ништа не дешава, већ знам - мокри каблови. Излазим из аута и крећем ка аутобуској станици.
Неки гавранови седе на високом своду зграда, суви, гледају и смеју се ретким будала са кишобранима, и мени. Стојим на станици са кесом на глави, а буса нема. Време пролази. Киша и даље гласно удара о асфалт, а у мени расте култура нових осећања. Одлучно скидам прозирну кесу с главе и полазим пешке. Поприлично сам гладан и размишљам о томе како би било фантастично да сада улетим у неко топло место и наручим обилан доручак. Пар јаја, неке виршле, можда поховани качкаваљ... Бус пролази поред мене и запљусне ме огромним таласом сувишне воде. Идем даље, газим по барама и шутирам воду. Сва узалудност постојања се слива са старих фасада право мени на главу. А ја немам кишобран. Немам чак ни кесу.
Коначно стижем тамо где сам се упутио. Увлачим се у мрачну канцеларију и тихо затварам врата. "Господине Миле", чујем иза себе. "Да?" "Надам се да нећете наставити ову традицију кашњења." "Извињавам се господине. Непредвиђене околности због олује." "Наравно." Чуо сам кораке. Два или три. Онда тишину. "И...Господине Миле..." "Да господине?" "Имате ново радно место. Прераспоређени сте." "О. Хвала господине." "Јавите се кадровској служби. То би било све." Силазио сам низ старе гласне степенице. Било је мрачно и влажно, као и у већини старих зграда. Извукао сам пљоску из џепа и потегао. У кадровској служби су рекли које је моје ново задужење. Лепе девојке у сукњама које сежу тик преко колена саопштавају ружне вести. Перач прозора? Ја?
Пресвлачим се у суви бели топли перачки комбинезон. Црвени трагови јутарњег масакра су свуда по мом лицу. Корачам уз степенице, старе и гласне. Носим кофу са пар крпа, прскалица, препарата, четки и свега осталог што чистачу треба. Макар оном, професионалном, који зна шта ради. Један комарац је слетео на моју руку. Пустио сам га да узме делић моје крви. Моји дуги кораци су одзвањали хладним степеништем. "Господине Миле?" "Да господине?" "Овај прозор је прљав. Требало би га орибати." "Сутра господине?" "Сада. Мислите да примате плату, а да ништа не радите?" "Не, али мислио сам...киша..." "Ето, и сами сте рекли: не. Прионите на посао."
Пењем се на скелу, киша и даље свира своју сонату, а ја већ у том тренутку мрзим следећи који ће ово топло суво одело претворити у хладну мокру хрпу крпа која чучи на мени. Нека мачка згрожено шмугну са кише под кола, скроз доле, пет спратова ниже. А ветар је почињао да дува. Приђем прозору, орибам га најбоље што сам умео, погледам доле - изгледа фино. "Господине Мајкл, остављам вам овај чисти прозор у аманет, да бисте увек могли јасно да видите свет." Затим се насмејем. Урнебесно. Кренем да сиђем са скеле на кров, али се онда деси нешто непредвиђено - наиме, испала ми је пљоска на саму ивицу понора. Приђем полако, ветар све снажније дува, и покупим је. А онда станем на пертлу и суновратим се у амбис. Иста она мачка која се сакрила под кола да би се склонила од кише је сада шмугнула негде даље, вероватно у подрум. А ја сам лежао на крову скупоценог аутомобила. "Господин Мајкл ће бити поприлично љут", прође ми кроз главу пре него што сам затворио очи.
0 коментара:
Постави коментар