Љубав је среда

Улицом иду цигани. Погледам их погледом хиљаду сломљених сунаца и разбијем још једну чашу. А онда настане мук. Мртва тишина коју као да сам баш ја убио бацивши чашу. У том тренутку, улицом прође жена која изгледа као злато. Корача тим дугим ногама по влажном асфалту сва саткана од сунца, а ветар јој мрси косу и преплиће је са јарко црвеним уснама. Гледам је, гледам, па си ударим шамар. 

Закопчам последње дугме на кошуљи, прођем руком кроз косу и потрчим за њом. Цигара немам, ни пара немам, а кућа би ми могла одшетати сваког тренутка. Где? У васиону. Објаснићу после. Потрчим за том дивном дамом, приђем скроз близу, а онда кажем: "Ћао мацо, ја сам супермен." "Ћао супермене", одговори она. "Хоћеш ли на пиће са суперменом?" "Не, вероватно си неки напасник." "Изгледам сумњиво, и Бога ми јесам, али мацо, тебе бих држао као малог диносауруса на длану. Или у рукама." "Мали диносауруси не постоје." "Па и ти си сва нестварна, па идеш са мном на пиће." "Заиста идем."  

Тог дана сам одлучио да престанем да дангубим у локалном ћумезу (она конобарица је ионако дала само старији да је 'ватају) и да почнем да изучавам једну дисциплину који раније нисам баш волео - љубав. Желео сам да докторирам љубав, да загрлим љубав, да једем љубав, да шапућем љубав и да свет буде једно красно место. И тако сам, након три сата убеђивања, успео да пољубим ту прелепу даму. И била је тако сочна. Мислио сам да је то била љубав. А уствари, беше то маестрална увертира за догађај који ће уследити. 

Живео сам у новоизграђеном насељу поред барутане. У закону је писало да двеста метара око таквог објекта мора све бити чисто, али су људи ипак изградили насеље ту. Не знам да ли их могу окарактерисати као љубитеље адреналина или будале. У сваком случају, у мом насељу се нису палиле роштиљске ватре, ни обичне ватре, ни необичне ватре, логорске да ни не спомињем. Живот је мирно текао у једном смеру, све док нисам упознао љубав. А љубав, тај филтер боја и мириса који навлачимо свету...Па, свет заиста изгледа добро када га посматраш тако. 

Био је понедељак, седео сам са дамом мојих снова и покушавао да саставим реченицу која неће звучати сладуњаво. Не вреди, све су ствари биле слатке поред ње. Чак и ова реченица. Загрлила ме је јако и упитала: "Је л' ме волиш? Шта би учинио за мене?" "Волим те ти фантастична жено", рекао сам, "било шта", а она се смешила. "Било шта?", враголасто је упитала. Климнуо сам главом. 

То што сам требао да учиним ми се испрва чинила као једна нова и занимљива ствар. Касније, док сам се држао за врх бетонског стуба и слушао шкргутање и лавеж бесних паса, касније ми се и није чинила толико занимљива колико будаласта и опасна ствар. Чувар барутане се приближавао са пушком на рамену, а ја сам се бацио на другу страну, сломио руку (како се касније испоставило) и отрчао у непознатом правцу. Керови су и даље лајали. 

Била је среда, стао сам испред ње, она ме је нежно пољубила и упитала: "Јеси ли донео?" Раскопчао сам јакну и показао јој прслук пун експлозива. Узела је детонатор из моје руке. Онда ме је још једном пољубила. "Еј, шта ће ти све ово? Знам да никад нисам питао, али могла би да ми кажеш драга." "Једноставно је. Разнећу те", насмејала се. "Хаха, ма дај, немој да се зајебаваш, реци ми." "Озбиљно ти кажем. Три, два..." "Немој!" "Што?" "Јер те волим мацо." "Па шта?", рече она и притисну тастер. "Волим и ја тебе." Затим се насмешила злим осмехом, окренула се и отишла сијајући попут хиљаду сунаца. 

У велики кратер је полако падао пепео са свих страна. Из тог пепела се подигао човек који је упознао љубав. Љубав тако велику да јој је један универзум мало. А онда је сео, из џепа извукао малу бележницу и записао: "Љубав је дивна ствар. Осим средом. Среда је лош дан за љубав."