Никада довољно времена. Или пак превише времена. Превише времена које није довољно. Биће да је то. Лежим и тешим се како ми је фино. А у мени - шоу. Светлеће сабље, галаксије, даброви, људи и мрави, борба за власт. Тек када се борба заврши, владар ће донети одлуку... А до тад, лежим и чекам.
Човек који има контролу на светом нема контролу над собом. Смешно, а? И ја мислим. Неко рече - ако уђеш у просторију као да је свет твој и биће твој. Добро, није баш тако, тај је дрогош рек'о половично добру ствар, али и тако половична, ако си паметан, шљака. Дакле, понашам се према свету онако како мислим да заслужује и немамо проблем, још увек. Проблем имамо ја и ја. Не ја и ид или его или супер его, већ ја и ја. Не чак ни алтер его и ја, већ само, једноставно, ја и ја. Јанко и Митоман су сасвим океј, зна свако своје и чак и људи препознају разлику. Јанко се зајебава, спушта високе летаче и поприлично је скрхан чињеницом да му ситнице попут факултета и девојака кваре срећу. Зато је и на првом месту настао Митоман. Родио се (или се само изборио за себе, јер постоје велике шансе да се никад није ни родио, већ да је постојао унутар Ратка од првог тренутка његовог постојања) вечити филозоф, да притиснут тежином света исписује редове и тиме прослеђује моменте космичке патње даље, што даље од нас. Дакле, замисли врећу стреса коју Јанко држи на леђима. Врећа тешка, леђа слаба - боли. Онда Јанко баци врећу на Митоманова леђа, тачније, да се разумемо, моја леђа. Онда Митоман истресе врећу у лонац, дода дрва на ватру и меша пар сати, а затим све то сервира у народној кухињи. И стреса више нема. Отишао је негде, неког другог смара.
Сад се ти питаш да л' сам нормалан. А ја се питам да л' си ти нормалан, кад седиш овде и читаш ово. Но, кад смо се пропитали, да наставим ја полако (као и увек). Ви'ш, кажу мени људи - пиши на латиници, да те разумеју људи из "региона". Ма 'ајте људи, контам да би требали из опште културе да знате ћирилицу (ако сте са подручја бивше Југе), ако не, па, ту је транслејт. Јебеш га. Волим ћирилицу. Мада, постоји ту нешто више од тога. Јанко користи латиницу на интернету. Митоман користи ћирилицу. Још једна граница која је повучена, можда чак и најбитнија.
Мала дигресија. Када сам тек отворио блог, неки људи су ме поприлично хејтовали мислећи да сам ту зарад мегапопуларности и да форсирам писање, оно као усиљено тотално све. Нормално, мислили су да ја то не примећујем, али ја сам то свакако приметио. Јебеш га, прошле су две године од тад и даље пишем сваки дан и и даље нисам мега популаран. Нисам чак ни популаран. Јесмо сад кул? Оно као, макар да ми кажете - Извини, ниси тај тип кретена који смо мислили да јеси, ти си једна друга сорта кретена и зато те сада мрзимо. Или макар не волимо. Да не претерујемо.
'Ајд сад, назад на оно што сам причао. Почео сам фино, знаш? Пар делимичних штампања, ево четири већ...Две-три објаве у неким часописима, нешто... Све чешће другари ил' познаници везују реч писац уз моје име. То сам и хтео, знаш? А онда се нешто десило. Клик. Постао сам свестан. Збирка коју сам спремио за штампу је срање. Морао бих све да преправљам. Постојали су раније тренуци када бих читао неку своју стару причу, (не сећајући се ни пасуса, наравно, ко би се и сећао поред свега што сам написао?) и право би ми се допала. Сада више не. Неки људи ме упорно допингују са оним - одрастање. Други то мало препакују, ставе машну и кажу - сазревање. Ја климнем главом, али и даље не знам шта да радим. Најрадије бих спалио све, угасио блог и почео испочетка. Једини проблем у свему томе је што нисам толико говедо. То ме кочи. Има пар клинки које копирају делове мојих текстова у своје белешке на фејсу и после се захваљују другим клинкама за срца и похвале. Наравно, нигде не напишу "Волим Митомана" или "Мазнула сам са Барутане", ал' јебеш га, мени мило, па макар то биле те, као што јесу, зиљаве клинке. Ето им, шта, само нек проносе моју реч кроз васељену. Те клинке ће једног дана бити жене, а ја ћу једног дана бити човек. Па, и сами видите куда то води. Плејбој бити ћу ја! Највероватније не, али важан ми је тај оптимизам за опстанак, нарочито сад кад су скочиле цене цигара, опијата, лаких и тешких дрога, бензина, па чак и шећера.
Но, испратимо ову Хамлетовску дилему до краја. Једног сунчаног дана у парку се појавила моја другарица Ана, антистрес Ана, са најчупавијом косом коју волим и са личношћу коју обожавам, (један од разлога је и то што ми даје неограничен приступ њеној коси која представља уживање за чула) и рекла ми да сам то ја, само прошли ја, и да треба да затворим ту збирку, запечатим је и предам такву каква је. У реду су рани радови и ја разумем да не можеш бити врх на кеца, али да сам био паметан и предао ту збирку пре годину дана када сам је завршио канда, сада бих био срећан човек. Али нисам. Отом-потом. То моје незадовољство ме држи већ јако дуго времена. Пишем ја и даље, видите, ал' осећам да је све то мизерно лоше и некако се не могу помирити с тим. Радим на томе да побољшам своје писање, али губљење времена које сам остварио у међувремену је огромно. На ниједан конкурс се нисам пријавио више од пола године. Ниједну причу нисам послао неком часопису и када ме профа српског из средње пита да попијемо кафу и да му дам неке своје радове да чита, то само лагано ескивирам, ако ми предложи да читам нешто, само кажем наравно и продужим даље, сваким даном све незадовољнији условима за рад у мојој глави. Дакле, свађамо се ја и ја, исучемо светлеће сабље и обрачунавамо се, онда се уморимо и одемо на починак. Па сутра испочетка.
Бојим се да нема неке велике будућности за мене. То је једна ствар која ме мало смара. И бојим се да неће остати ништа иза мене. Контам да набавим већину ових ствари у штампаном формату, за сваки случај, ако буде смака света. Иако ми се поприлично не свиђају, то су моје ствари. Моја деца. Криви изроди моје маште. Углавном добро зачињени реалношћу. А ово писање ти баш уђе у мозак. Идем улицом, посматрам и описујем ствари у глави, не бих ли створио савршено реалне реченице које сликају као четкице по платну. Па онда, ако наиђе нека баш добра, понављам је по хиљаду пута да бих је урезао у памћење, да ми не би утекла у заборав. И углавном утекну. Неке привремено, на пар дана, неке заувек. Али важно је да се трудим. Треба побољшати писање.
Идем сад. Да спавам. Ето, то су моји проблеми. То мене тишти. Нису проблеми баш обичног човека, али да јесу не бисте ово ни читали. Као да читате и сад. Сваки десети читалац је стигао довде. Знам, јер ово су модерна времена. А ја сам један старомодан тип. Волим дугачко и нашироко да говорим, по пропису. Јебеш овај модернизам.
Идем сад. Да спавам. Ето, то су моји проблеми. То мене тишти. Нису проблеми баш обичног човека, али да јесу не бисте ово ни читали. Као да читате и сад. Сваки десети читалац је стигао довде. Знам, јер ово су модерна времена. А ја сам један старомодан тип. Волим дугачко и нашироко да говорим, по пропису. Јебеш овај модернизам.
0 коментара:
Постави коментар