Црнило

Умирање је један компликован процес. Родиш се жив и од првог момента умиреш. Умиреш, умиреш a онда умреш. Званично. Би било глупо да људи умру без умирања, а? 

Али постоји неко ко не би требало кроз то да пролази. Мале девојчице на пример. И керови.

О, јебига.

Умре ти деда на пример и ти будеш тужан, наравно, али знаш да је његов ред да иде. Можда је поранио или окаснио, али у сваком случају знаш да је морао да иде. Тужан ћеш бити сто година, али та туга је мизерна у односу на све туге које свет скрива.

Имао сам кера од своје осме године. Сада имам двадесет. Био је ту и волео ме је. Кад год бих му пришао он се извртао на леђа да бих га помазио или макар само чукнуо ногом. Добар кер. А онда сам га једног дана убио. Можеш ли се замислити како убијаш кера кога волиш? Дошли су ветеринари, ставили му кесу на главу и рекли да га држим. И држао сам га док су му забијали иглу у срце, а врела крв је прснула по мени, свуда... Осећао сам топлу кап крви на образу. Онда су му убризгали нешто и он је само лежао. Чак и када смо га убијали није се трзао, као да је рекао - то је то, газда каже да умирем, ваљда он зна најбоље. Тако је морало бити. И слушао сам га како дише, све тише и тише, седећи поред њега док су ветеринари пили кафу. А његово око је гледало у мене. Добар кер. Сада имам Малог кера Џоа и јако подсећа на Меду. Иста је будала као и он. Можда је то нешто до власника, не знам... Али волим га. Али ако му буде лоше, и њега ћу убити. Неке одлуке мораш да донесеш. А ако ће та одлука теби драго биће лишити патње - онда нек буде тако.

Има једна још гора ствар, ствар коју никад не бих желео да доживим је да видим како мали људи умиру. Мале девојчице, мали дечаци... Неко мали ко ми је толико пута бацио петака и увек се смејао кад ме види. Један од ретких малих људи са којим сам се играо. Смејао се огромности торбе на леђима малог чове.

Испратити их... Не би ме то сломило, свестан сам ја ужасности овог места, али бих сасвим сигурно морао да се исплачем и да испишем стотину страница посвећених малом каубоју са розе машницом који галопира на свом бициклу низ улицу... Држи се мали чово. Држите се сви мали човеци на свету.

Јер ви треба да се попнете на месец. Не ја. Ја свој имам у шољи кафе. И ви треба да освојите свет. Да се попнете на врх свега и забодете заставицу. Не ја. Мене мрзи и да одем по хлеб.

Мачора ми никад није било жао, јер су препредени, не страдају због срчаности или неког племенитог циља, не страдају од болести или нечег сличног, страдају због радозналости и претеране смелости, небеског ега и тоне сличних ствари. Волим мачоре више него керове, јер, просто, мачори више личе на мене и знам да их треба неко сада волети, јер кад их не буде, нико се неће ни сетити. Керова да. Али мачора ретко ко се сети.

Питам се на колико ћу сахрана морати да идем у животу. Сто? Мање? Више? Не знам. И погоди шта? Није ни битно. Свака ће имати горак укус и после сваке ћу морати да посветим пар речи покојнику. Присуствујући сахранама, изнова и изнова схватам колико смо мртви. Не живљи од покојних, већ мртвији. Они изгледају тако мирно, спокојно, као да кажу - баш нас брига за све. А ми? Као ходајући зомбији, зауларени и изгубљени у овој хаотичној џунгли, лутамо у бескрају. Волео бих да овај пакао не постоји. Да постоји неки други, који те чека тек када умреш.