О сусрету са чизмом

Била је она
сва дражесна и фина,
једна од оних на које ретко налетиш
у овоме паклу.

Све право, чујеш извини и хвала
чешће него у уличних годину дана.
Очи некако дубоке, незгодне,
гледаш је, па је не гледаш, па је гледаш...

Седели смо у том клубу
светских путника,
ех камо среће да сам обрнуо круг
около и около и да сам ту онако успут,
да се јавим онима што брину.

Седели смо и испијали пића,
а неке су жене пратиле војнике
и неки су хирурзи уграђивали груди,
и неки су људи писали песме
под ноћним светлом
срећни што имају своје музе,
дебеле и срећне, тек тако.

Било је седам сати, и сматрао сам
да је
све после шест или седам
успешно продангубљен дан
и да могу да идем да спавам.
Рекох збогом, рече збогом,
а напољу је био мрак.

И ето, тако то изгледа
кад се састају зналци...
Исто је као када се састају саксофонисти,
одбојкаши и бедници, исто тако.

Лако је бити јебени геније када сви,
баш сви за то знају.
Тешко је бити јебени геније када нико,
Нико не зна за то.
И зато, срећно, можда нешто и буде од нас.