Био је уторак и много је слепаца трчало улицама града, још више просјака седело по ћошковима и брдо талената пропадало у рупама са јефтиним женама. Много тога није штимало тог уторка, гума ми је пукла на путу до посла, попио сам отказ и нисам добио медикамент за бол, а имао сам болове, и физичке и душевне. Било је ту још неких киксева, кикснуо сам на тикету, пред женком и што је најгоре, пред собом. Кад се погледаш у огледало и кажеш си нешто у стилу: "Пропалитет и битанга, ето шта си ти, лепо је говорио ћале...", онда знаш да си раштимован. А нема диригента који би наштимовао тај оркестар у твојој глави... И онда се погледам још једном и видим да ја вероватно никад нисам ни био наштимован.
Туче ме депресија тешка, имао сам перспективу, био добар младић, студент и рецимо писац, али то је сада све готово, већ месец дана траје тај мрак. Не, једноставно чујеш не, кренеш на факс или посао или до продавнице и чујеш не, мртвачки лежиш на кревету и не читаш, не једеш, не мислиш и не пишеш. Понекад се јави жеља да промениш нешто, али не можеш, много је то гадна работа. Како год било, тог уторка ме је болело много ствари, али највише ме је болела лоша срећа. Не дај Боже да сам какав рибар, однело би ме море први дан одма'. Но, имао сам тај уторак у својој колекцији најгорих дана у историји, и да, био је поприлично високо котиран. Понекад бих само узео кутију тврдог кекса, завалио се у фотељу и сећао се какав ме је малер тукао кроз разне уторке све до данашњег дана. И јебеш га, можда најгора ствар која ти се деси је у глави, што се више присећаш то ти је горе. Кад се склопе коцкице, могло би се рећи да тај уторак траје већ месец дана, у тоталној сам блокади на много нивоа. Надам се да ће ускоро проћи. Видиш, кренем да пишем причу и на крају завршим пишући о гадном уторку који је крив за све. Надајмо се да ће ускоро ово да ме батали, јер сам већ полако почео да губим нерве...И косу. Једино хумор остаје, након свега. Да, да...
0 коментара:
Постави коментар