Она чека неког принца на белом коњу, а не зна да би и мали тип у црној јакни послужио. И јебига. Тако то иде.
Тип необичан и незрео, она посебна и озбиљна, толерантна. Стоје на ћошку, он је гледа са малим смешком. Она се исто насмеје, окрене се и оде. И ето. То је прави растанак, а не један од оних из прича. Одржимо привид реалности макар. На његовом лицу смешак, а у унутра мрак. Нешто га је стегло, не може да дише, као да се душа урушава у себе. Гледа уличне светиљке, а оне само жмиркају и не помажу. Тип дође кући и увуче се у кревет. Зури мало у плафон, па се склупча и покрије преко главе. Као дете које се боји бабароге. Лежи и не мисли. Ништа, само гледа у мрак и ћути. И даље га све стеже изнутра. После, баци ћебе и укључи лаптоп. Пусти музику да свира и гледа мало њихове заједничке слике. Клавир, дирку по дирку, матира тог малог типа у црном. Још две-три ноте и мат. Суза. Прави људи не плачу. Још једна. Саме цуре. Пар дугих нота, пар тешких речи и ето, боље му је. Не урушава се више у себе. Устао је и изашао на терасу. Шести спрат. Високо.
С друге стране, она, лепота, певала је неку веселу песму. Пролазила је лагано мрачним улицама и није се бојала ничег. Дошла је кући и села је за сточић. На сточићу слика њих двоје. Насмешила се и склонила је у последњу фиоку. Потом је ставила слушалице у уши. Пар песама, давала је такт ногом и повремено махала том дивном дугом косом. Није јој се спавало. Још пар песама, смешак и отишла је у кревет. Затворила је очи и видела мрак. Отворила их је, застала на трен да чује цврчке и утонула у сан.
Ујутру, тип је и даље стајао на тераси. Укочен, повлачио је дим цигарете. Пар улица даље, њена мајка је будила ћерку. А онда је схватила да не може да је пробуди.
0 коментара:
Постави коментар