Била је мала, а велика,
имала је велико попрсје и
кратке ноге,
и умела је све.
Никада нисам
о њој много мислио,
јер она је мислила да сам
генијалан, и био сам.
Можда најбесмртнији од свих
бесмртника, можда и не,
дане сам проводио причајући
са њом, о свету и Богу
и лутрији.
Седели бисмо тамо,
испијали пиво
и препирали се свакога дана,
свакога трена.
А онда су дошли дани,
имао сам честе блокаде,
а она би ме само загрлила
и рекла:
п.с. Можда хвала није довољно, али је сигуран почетак. Хвала мала.
0 коментара:
Постави коментар