Само једна могућност

Малено скривено двориште, једна лежаљка и неко жбуње. Седимо само, гледамо у звезде и понекад кажемо по коју реч, можда дубоку као то црно небо. Кућица поред, прозор отворен и свира неки џез... Кажем: "'Шта ако постоји Александра која држи куглу, а у тој кугли постоји још једна Александра која држи куглу, а унутар те кугле још једна, па још једна... Како да прва Александра буде сигурна да је прва?" "Хеј, увек може да запали миришљави штапић... Није важно у којој је кугли та једна Александра, све док она има избор хоће ли или неће запалити штапић, осећај је сасвим исти. Свака од њих онда постоји за себе. Била прва или последња, није важно", рече она. Онда опет заћутимо, гледамо горе, небо црно, пар звезда, неки рокер чини да мноштво дама вришти, неки писци седе у задимљеном локалу, а неки пробисвети шетају младе дамице и ми ту ништа не можемо. Устанем и кажем: "Морам да кренем." Ни сам нисам сигуран куда, да ли кући или негде тамо, далеко. Онда схватим да се од света побећи не може. И хоћу да кренем кући, али ово је та и немам где.  

Са друге стане, један тип је стајао испред капије са бројем двадесет и седам и покушавао да вирне унутра. Кућа је била мала, а жбуње се протезало скроз изнад ње. Све је било некако лоше. Ипак, извадио је телефон и рекао: "У реду је, узимам је." Затим се окренуо својој пријатељици и рекао: "Па, макар имамо небо." "Да", одговорила је она, "Хајде да ставимо лежаљку у башту."

Негде тамо, један студент и једна студенткиња су седели за малим столом у грасоњери у центру града. Понекад би рекли реч или две, чисто да прекину ту незгодну тишину којом одзвања двадесет и пет квадрата буке, дима и журбе. Угасила је последњу цигарету за то вече и бацила кутију поред канте. Затим је он устао и убацио је у канту. Сели су опет за сто поред прозора. Мрак је одавно пао, али није изгледало тако. Светла су чинила небо изобличеним, а звезда нигде није било. Узела је миришљави штапић и запалила га. "Ниси морала, сад излазимо", рекао је тип. "Јесам", кратко одговори она.