Свако вече у девет сати неки чова из стана поред пева арију. Дошао бих с неке бедне шљаке, уморан и трезан довукао се до трећег спрата и отишао под туш одмах...Онда бих изашао на терасу у бадемантилу и само га слушао док завија. Није имао слуха чова, али волео је да пева, растеривао је тугу... И јебига, понекад би ме док га слушам спуцале емоције и та арија би се чинила лепа, баш лепа. А он би певао и певао... Ја бих стајао на тераси поред и посматрао га како затворених очију изводи своју тачку, а онда би једна стара дама, права мустра са петог спрата, бацила саксију са цвећем. Саксија би прожвиждала поред нас и разбила се на паркингу. Онда би почела мало да се дере, није била толерантна као ја. Онда би један ћутљиви тип са цвикерима изашао на терасу, погледао нас са висине, окренуо се и поново ушао унутра. Убрзо би дошла полиција и ућуткала средњовечног чову, а ја бих онда довршио боцу вина и отишао у кревет. И тако свако вече.
Те вечери су ствари биле нешто другачије. Клиснуо сам са буђавог посла раније и отишао по једну Мари. Било је осам сати и контао сам да ћемо до девет већ бити у кревету, срећни и пијани, и да, уз мало среће, неће приметити где живим и какву представу гледам свако вече. Ушли смо у стан, ништа посебно, очекивала је више од човека неостварених снова, али јебига, срања се дешавају. Отворио сам боцу нешто скупљег обичног вина, да би знала да је посебна. Хеј, жене не гледају на те детаље, оне ти само дају неке уврнуте знакове који могу да значе и да и не и можда и увек и никад и не бих с тобом ни да си нинџа корњача, што је донекле разумљиво. Авај, срећа ме је издала. Арија је почела доста раније, као да ми се онај горе велики дечкоња свети за све пикавце које сам бацио и све руже које сам погазио... Мари је упитала шта је то, са неким лошим изразом лица, а ја сам безуспешно покушавао да јој кажем да не мисли на то. Пили смо и даље, и бивало нам је све боље, Мари се полако скинула и отишла до купатила да напудерише нос, а ја сам изашао на терасу, јер сам човек који воли рутину, ма како бедна она била. И опет арија, и опет је стара мустра бацила једну саксију својих предивних петунија и зачуло се тумп, арија је престала и злокобна тишина је завладала. Полако сам дигао поглед ка горе, не ка баби, него ка лику са цвикерима, и он је био тамо, лагано се окренуо и ушетао у стан. Окренуо сам се и ушао натраг у собу, Мари се смешила безобразно и игра је почела. Стално сам подизао поглед ка горе, а са полице изнад кревета ми се смешио бронзани Наполеон. Те непријатне тренутке је прекинуло звоно, нек је хваљен Господ!
Били су то плавци. Рекох: "Несреће се дешавају", и вратих се у собу. Мари је и даље чекала, Наполеон се смешио, а ја сам изашао на терасу и бацио поглед на све те људе у плавом, а потом погледао горе и намигнуо невидљивој баби. Типа са цвикерима није било.
0 коментара:
Постави коментар