Океј бејб

Живим и живим, а то одузима тако много времена. Океј, мало се зезам, океј, мало скитам, океј, мало сунце сија, али ти ниси ту. И стојим у реду, чекам кад ћеш доћи, јер, хеј Бејб, могу све оне бити овде, могу их све волети, али никад као тебе. Чекам само да бих ти рекао нешто глупо као - мислим да су ти порасле груди или волим те. Дан за даном, седим на степеницама испред твојих врата, вртим мали ципирипи кроз прсте и питам се јесам ли ја онај исти тип од пре три године...

И нема тог клинца колико видим, само двадесетогодишњи клипан који хоће нешто да ти каже... Читав живот сам умео са речима, читао много, писао фино... Све то лагано, чак сам и блог отворио. А време ме крцка, гасим се полако и речи су ми слабе, а нема тих речи које би описале све ово. И небо и земља и сунце и киша и стара клупа и лепота и речи, све то у једном човеку, све то и још планина свега. Понекад си била свет, али ти ја никада нисам допустио да постанеш центар мога света, извини. Ваљда сам се бојао, два различита универзума, шта ако се сударимо и мој свет остане расут у комаде? Шта ако се окренеш и никада више реч не проговориш са мном? Бум. Готово. Теранова. Умирем са притиском триста са двеста, умирем инстант.

Мозак ми пуца, срце ми лупа, експлодираћу једног дана и иза мене ће остати само дим, и пар речи... Бејб, не бих се сада шалио, само бих те стегао јако и посматрао тај лепи смешак, и никада ти не бих дао да одеш... Гледам сада наше старе слике и црвеним, какав сам мали кретен био, како си иста била и тад и сад... Време ме зеза, што сам дуже ту, то ми је горе и све дубље тонем. Гледам бродић дрвени и поред њега глобус, мислим како би било да имамо јахту и запалимо негде, на заувек. И тако...

Понекад ме дави и дави све, друге жене, други људи, овај свет. Постајем неко трећи, јер сам сада неко други, и то тако иде у бесконачност. А ти бејб, стојиш тамо негде, иста, увек иста, једина константа живота мог. Неке су жене пратиле војнике, а ја сам гледао у ламперију покушавајући да прокљувим шта то да утувим у ову луду главу да бих те баталио и почео да пишем о некој тамо Маји, Софији или Јелисавети. Мислио сам да зовем људе у црном, али они сисице никад не би дошли. И тако, маче, ти си бејб иако немаш те велике груди, ја сам океј са тим, и ја имам велики сломљен нос, нисам савршен, ал' замало. Ово јутро ме увек орасположи и тачно ми буде криво што ме више не држи тај грч због кога пишем лепе ствари. Океј бејб, на западу ништа ново, океј бејб, волим те само тако, океј бејб, морам сада да идем, океј бејб, појави се негде.