Имали смо један бар, у подруму једне оронуле зграде и био је право добар. Током година, жене су одлазиле и долазиле, то је лаж, само су одлазиле, а ми смо остајали. Стална постава животних филозофа, једна пијаница и један наивац. Веверица, Мика, ЏоЏо, Рудар и ја, Рале. Можда мало више пијаница и наиваца, а мало мање животних филозофа. Тако. Свакога дана смо били тамо, углавном само ми и понеки залутали клинац који мора у клоњу. Сели би за шанк, спарушени бармен би нам сипао, увек исто, и онда би почело.
"Како то да си ти само Рале?", рекао би Џоџо. "Што, шта фали?", упитао бих ја. "Како да ниси Рале превара?" "Или индијанац", додао би Рудар. Јебеш га, наиђе тако некад тешко питање. Ми, док бисмо седели за шанком, увек бисмо расправљали о искључиво озбиљним питањима. Тек после, кад се мало опустимо и раширимо по пустим околним столовима, онда би кретале кежуал теме. "Откуд знам, ваљда нисам урадио ништа вредно помена." "Јебига", рекао би Веверица. "Јебига", натегнули би остали. Мика би мало просуо "за душу", онда би га Метузалем иза шанка нагрдио општећи му с мајком. Није Мику много то погађало, ипак је он био велики човек. "Веверица је наиван, јебига.", отпочео бих ја. "Јебига", дочекали би остали. И Веверица би потегнуо и уздахнуо: "Јебига." "Рудар је провео пола живота копајући злато за друге, Џоџо је био у творзи, а Мика је песник.." "Јебига", закључио би неко. Седимо тако и све је ружичасто. "А шта си ти Рале, кућо?", упитали би након неког времена, а неко би додао: "Јебига", и онда би сви потегли из флаша. "Старино, ја сам ти овде само заробљеник. Нуспојава система, статистичка грешка." "Ти си сероња", рекао би Мика нежно. "Можда и јесам", додао бих ја. "Голубе, пази на жице од далековода", неко је дрекнуо и сви су почели да се смеју. Голуб се закуцао у жице од далековода и пао као покошен. Голуб је био фин и бео.
"Хајде да га поједемо", повикао је Џоџо крволочно. Мика је хтео да му напише песму, а Рудар да га сахранимо. Веверица је само немо посматрао све то и климао главом. Неколико минута касније, тенк је прошао главном улицом, а са разгласа се чуло: "Сви војно способни мушкарци да се јаве на трг. Људи, потребан нам је сваки борац, прикључите се борби против окупатора!" "Мех", рекао је Џоџо. Веверица је рекао: "Идите без мене." Мика нас је све погледао и полако рекао: "Изгледа да идем у рат", затим је устао и платио рачун. "Па, боље да кренемо", рекох ја. Рудар је забио главу у шаке. "Видимо се момци", рекао је Џоџо. "Јебига", споро закључи Веверица. Изашли смо напоље и кренули ка тргу. Наишли смо на оног голуба кога је спржила струја, Мика је рекао нешто у стилу: "Дугујем ти песму мали", а онда се само зачуло Фиииијууу и велика експлозија. Легли смо на земљу од удара. Након пар минута грмљавине и пепела, стишало се све. Устао сам и отресао прашину. И Мика је исто учинио. Бацио сам поглед ка бару, цела зграда се претворила у прах. Имала је она година. "Можда и ми погинемо на фронту", рекох ја. "Јебига", закључи Мика.
0 коментара:
Постави коментар