Данима је падала киша. Ја иначе немам ништа против кише или сунца, и нисам неки умерен тип, па да ми смета превише ил' премало кише, али ова киша је била другачија. Била је некако ружна, падала је силовито уз помоћ ветра и на неки уврнут начин убијала и оно мало од човека што је у мени остало. Покушавао сам да побегнем, тако-'вамо и опет бих био на почетку, седећи на старој фотељи и гледајући кроз прозор како бесно капи ударају у стакло. Онда сам пронашао једну ствар која би ме могла спасити - књиге. Одмах сам спаковао пар сувих чарапа и мајицу у торбу, навукао капуљачу, отворио врата и излетео на невреме. Трчао сам ка библиотеци надајући се да је и даље отворена и да ће ме спасити још једног лошег дана. Киша је падала, ја сам трчао, све је било тако слоумошн. И учинило ми се да сам чуо неки блуз, на трен, али није било ништа, велика врата библиотеке су ме са прекором гледала.
Ко би рекао да библиотеку чувају гаргојле са тим ружним фацама и укоченим телима...Полако сам се попео уз неколико степеника и покушао да отворим врата. Нису се мрдала. Покушао сам још једном, јаче, ништа. Ударио сам бесно, беспомоћно, по вратима и окренуо се не марећи за кишу. Мислио сам да идем кући, али ми нешто није дало, па сам се премишљао између два бара у близини, један сам лепим дамама и други са добрим јефтиним пивом. Изабрао сам пиво, дама сам се доста нагледао у животу. Направио сам два-три корака, а неки лик је журно пројурио поред мене. "Одакле се он створио?", упитах се полугласно, а онда сам видео још једна врата, мања, много мања и природнија од оних на која сам ја куцао. Почетничка грешка.
Ушао сам у библиотеку и узео пар јаких књига, засео у читаоницу и задовољно отпочео читање. Дошао сам до трећег пасуса отприлике, када сам угледао једну прилику. Имала је буљаве очи, помало смешне и косу везану у реп, добре ноге и добар труп, али менталитет свезналице који јој није омогућавао то све да "прода". Само су се мангупи и наивци мотали око ње, видео сам како је одмеравају сви они који су овде побегли од кише. Једина разлика између њих и мене је та што сам ја добровољно овде и што ћу бити искрен према њој.
"Добар труп", рекох. "Извините, молим?", рекла је правећи се да није чула. "Рекох: Ћао, ја сам Риста." "Ниси то рекао", погледала ме је смркнуто. "Нисам, али ти ме ниси чула, па како би могла да знаш?", насмешио сам се. Имао сам осећај да би у мору свих ових пропалица које су се склониле овде од кише могао пронаћи неког да добро поразговарамо, са обичним речима и много размишљања. Било је таквих пар, али само је једна била она. Сео сам поред ње и отпочели смо, реч по реч.
Након пар сати, поред тога што сам знао мноштво ствари о њој, знао сам и да је волела грубијане, да се боји да се никад неће удати и да се трипује да су јој груди све мање и мање... Имала је стварно мале груди. Лепе и мале. Причали смо и причали, и било нам је баш добро, сваким минутом све боље... А онда сам ја стао. Свет је поново био у слоумошн, као стари филм, а онда је у библиотеку улетео неки тип и споменуо сунце и сви су потрчали напоље, па и ја. Она је остала да седи тамо, непомична. Напољу - ништа ново, киша је стала и сунце мало провирује иза облака, пивопије и остала багра одлази у своја подземна гнезда, далеко од светлости, а ја сам поново био бесмртни писац са лошим стилом, а она, она је поново била исто као пре, куртизана из библиотеке која вреба плен. И тако, време иде па иде, чупави музичар се боде пајдом у вену, девојчице скакућу по кредом изцртаном бетону, краљица седи на вц шољи, а продавац шешира даје динар просјаку. Све то тек тако, до следеће кише, док свет поново не оде у слоумошн, а ми, бесмртни, будемо два метра доле, где нема ни сунца ни кише, где је увек лепо и то траје, полако полако, као зрна песка која цуре....
0 коментара:
Постави коментар