Седео сам на клупици и посматрао град. Стара тврђава, стари људи, старо сунце и стари ја. Поред мене, једна дамица са неколико мана и две врлине. Имала је те очи са искрицом и била је добра и бритка на језику. Гледала ме је тим очима, а ја сам јој причао о веверицама. Повремено би ме прекинула са "Ти си бездушан" или "Ти немаш осећања и прави си гад", а онда бих је погледао у те очи, провукао јој руку кроз косу, окренуо се и наставио причу гледајући овај сјајни град како блиста под сунцем. Ја сам причао, полако, овим мојим дубоким храпавим гласом, неке сасвим небитне ствари, приче о веверицама, а она ме је гледала. Као Медуза. Она гледа мене, а ја гледам у сунце. Боље слеп него мртав. Боље мртав него слеп?
Мислим да је све то говорила само зато што нисам хтео да је пољубим. И зато сам је упитао: "А 'оћеш ти да се ми љубимо мало?" Рекла је да неће, а видело се да 'оће. Гадна је то работа, кад укљештиш женку тако. Она сад мисли да ће испасти лоша ако не држи реч, а не зна да је то мушка игра. И онда се држи онога што је први пут рекла, баш баш...Заувек. А ја баш нисам хтео ништа да урадим. Све што ми је било у глави тада је сунце и ветрић, клупица... По први пут није било ничег битног у овој глави. Седи, седи, седи...Свет се врти, сунце се врти, седим на клупици и гледам испред себе. "И шта сад?", упитала је. "Па ја сам мислио, ако хоћеш да се мало љубимо." Намрштила се, али и даље је имала ту искрицу у очима. Луда женка.
Седимо, онда ја устанем. "Могли би да пођемо", кажем јој. Загрлим је, а она се не да. Онда само ходамо, ја за себе, она за себе. Овде свако хода за себе. Ходам и питам се - куда идем? Ногу пред ногу и ето нас, стигли смо до раскрснице, она лево, а ја десно. Узмем и пољубим је у образ, леви. "Ћао." "Ћао, јави се некад." "Хоћу лепа." А нећу. Није ствар у поносу, инату или нечему трећем. Ствар је у томе да ме је баш брига. Јавиће се она, једном. Гледам сунце и чудне шаре које прави по зградама, гледам и ходам, одлазим кући.
И тако, још један дан прође. Ништа нисмо научили данас, као ни јуче, као ни сутра. Заувек заглављен стојим овде, на излазу из пубертета, ни тамо ни 'вамо, сувише неозбиљан да бих био озбиљан писац или јебач или инжињер, а опет сувише озбиљан да бих био какав скејтер, кулер или емос. Оне пак, долазе у разним варијацијама лепих лица и затегнутих гуза, са личностима од којих ми мало која одговара и очима које волим, косом коју волим и маленим прћастим носићима који су ми баш кул.
Дођем кући, седнем у фотељу, укључим тв. И онда бам, опет рестрикције. Седиш у мраку и мислиш да нигде таквог несрећника као тебе нема. А не знаш да су их градови пуни, да их је свет пун. И што је већи град то си више сам. Знаш мноштво људи, а опет си сам. Везе које те везују за те људе су танке попут нити паукове. И тако се вртиш у круг. "Хоћеш да се мало љубимо?" Каже "да", мало се љубите и ти одеш кући. "Хоћеш да се мало љубимо?" Каже "не", мало се љубите и ти одеш кући. Погледаш уназад и кажеш себи: "Био је ово добар дан." А онда се запиташ куда иде твој живот и паднеш у депресију. Легнеш у кревет и заспиш за трен. До сутра.
И тако, иде то... Сутрадан одеш и изблејиш са неким генијалцем који пуши и цуга. Чујеш пар ствари. На пример: "Свака гола жена је лепа жена" и "Да би био добар писац, уметник уопште, човек мора да проба све што му живот пружа." То је рекао неки баја што је звекн'о у двадесет и четвртој. Ипак, верујем да му је свака од тих двадесет и четири била право искоришћена и да је он проживео своје, само мало брже од осталих. Мало много брже. Било је још пар паметних ствари које сам чуо, али сам их заборавио. Кад сам јебена златна рибица. И тако...Од данас до сутра, котрља се некако. А сутра никад не умире.
0 коментара:
Постави коментар