Ај лов ју бејбе

Један град, у њему - џезери, сликари, писци, филозофи и остали, сви жељни славе и кинте. Светла града бејаше велика и на сваком ћошку је био неко од њих... Сликар кредом би исцртавао улицу, људи су му бацали кинту, он би и даље цртао, а онда би дошао још један сликар кредом и ту би настала фрка, па би се појавио један плавац са палицом и обојица би заједно побегли, оставивши га да стоји на портрету коња и нажврљаног чикице поред. Нема сунца изнад града греха, само небо, отворено за те типове и те даме, те џукце и те мачке, за још један дупли виски и хаљину изнад колена. У клубу поред, господа се коцкају, сви су дужни, неки људима, неки Богу, ал' како год окренеш, ниједни не плаћају дугове, само се коцкају, играју са животом глумећи остварен сан сваког клошара из ових мрачних булевара...

Мало даље, филозофи седе на свеже офарбаним клупама, гледају у небо и говоре - јесте, није, јесте, није. Неки тип трипује да је Диоген, други су пак више вични Заратустри и ходају улицама дајући кинту просјацима, мислећи како су променили свет. Џезер седи под старим спомеником оснивачу овог пакла, свира сакс затворених очију, изгледајући мање црн, а окупљена гомила слуша и само слуша, нико се не маша новчаника, а он и даље не отвара очи, не желећи да види да сутра мора да батали сан зарад киле хлеба... Клинке из улице сада праве друштво неким момцима у оделима, мисле како су срећне и имају све, а морају да се боцну да би знале да су живе... 

Неки људи, туристи без пасоша, пију у мрачним пабовима, лече се од снова са два-три дупла вискија, или тоном пива, све зависи од неба, друштва, пара и снова. Што су снови виши били - то више неба, компањона, пића и лепоте треба да би прешао на оне праве, егзистенцијалне снове, јер не трипујеш да си Диоген и није ти довољно старо ракијско буре да би био срећан, не макар након сна о фотељи, колима и једној лепотици која те воли...

Писци, с друге стране, проводе своје дане ту и тамо, неки су у пабу, упијају осећаје за књиге о сиротињи, срушеним сновима и курчевом животу, други су пак, на свеже офарбаним клупама, седе у поцепаним кошуљама и фармеркама, мисле о усраном животу и пишу о Диогенима и Заратустри, о Сократу, Канту и неким другим момцима који су били такође шизофрени пајдомани, а трећи, трећи су најгори, они пишу за кинту, пишу о романтици, о идеално тужним и страшним судбинама малих фока и малих веверица, а онда ту кинту односе у клубове за господу, трипују живот, па после краду динаре из црначког шешира... 

Све у свему, славни нису славни, а богати су сиротиња... И тако, гледам све то са мог лепог облака, смејем се и плачем, све може, али сунце им не дам, онда свима буде боље и нема више џезера, сликара, филозофа, писаца и оних осталих, жељних свега... Можда ћу бацити још један џак тих предивних "бејбе", тако их зову сви, сви говоре: "Ај лов ју бејбе", слушају Синатру и трипују срећу, све док она не одшета низ улицу. Онда се опет врате ономе што најбоље раде, животаре и сањају, чекају, сви на својим местима, да их задеси срећа или макар да прође још једна "бејбе"... Ох доврага, овде је тако занимљиво...