Као у сну

'Оћу да те волим...'Оћу. Јебем му матер, баш 'оћу. Дођи код мене...дођи...Дођиииииии...

И нисам баш савршен човек, знам. Али...

Волим те, свиђаш ми се, лепа си и терај све у пичку материну, ако те лажем...И можда имам сјебан нос (још од четвртог основне кад су ми га сломили летвом) и можда имам само метар осамдесет и можда сам помало луд и тако...Али баш би били пар...Не буди далеко, буди ту...Јер ја сам ту...

И можда сам баш тежак човек и можда нисам нормалан заувек, али ту сам...Увек. И онај крњави Вук Караџић на мом столу ће ти то рећи...И онај бајонет и онај глобус...Сви ће ти рећи колико те волим...Само кад би их видела....

О дај...Без тебе се не може...Моме свету фале боје, фале птице када тебе нема...Дођи и остани...Чудо моје. 

Саплићем се, падам...Очи ми се склапају, не видим шта пишем...Али ипак ја знам...Знам да си лепа...Знам да се често мрштиш...И знам да си увек заузета...И знам да те волим, као ниједну пре...И јебеш све, када ти о свему томе немаш појма. Боли те брига, смешкаш се лепо, миришеш лепо и баш ти је лепо...Као у сну.

Хеј, ћао, где си ти? Ја бих знао да те волим, онако право, момачки...Хало, хало...где си ти?