Идемо

Ретко одлазим кући и пишем све ређе и ређе...Већ девет дана нисам излазио из биртије. И осећам се некако мутно и прљаво, као избљувак света. Све што ми треба је ту - жути папир, црна оловка, једна искрзана бројаница на левој руци и бокал крушке, из родне груде. Све, само ти ниси ту. 

Пишем све ређе и све лошије. Живот је стао, а имам тек двадесет и нешто. Жедан сам свега, а капи воде као бисери, неће низ грло...Кад си ти била ту, писао сам са жаром, палећи цигар за цигаром, све док не бих ти написао какав добар стих, онако прави, јак, да ми паднеш у загрљај и да се исплачеш као срећа кад га чујеш. Ти то...никад ниси учинила. Хладна. Ја и моји луди сни...

Кад год играм карте ти се створиш ту, одиграш аса, победиш и одеш у трену. Бдиш нада мном као сена. Бокал се распрснуо на делове, а мокра флека се раширила по зиду. Мислим да сам пресушио...Нема у мени више ни стиха, ни речи, ни снова...И покушавам, стварно покушавам...Грло ми се стегне понекад, овако као сад. И тај грч ме држи док покушавам да га одагнам...Пијем, пишем...Ништа га не отера. Онда само паднем под сто, и доле у тмини се исплачем питајући где си ти. Грч у грлу попусти, а ја се поново придигнем, наточим још једну, поцепам пожутели папир, прекрстим се и наздравим, као домаћин. 

Гледам сиве куће прекопута, а нека два војника у плавом, уредни и затегнути, уђоше у биртију. Рекоше: "Мобилизација", а ја као перо лак, наслоних се на сто, подигнух главу некако и изустих: "Идемо."