Малопре сам схватио нешто. И одустао од објаве приче о неким кинезима. Касније. Лежим сада, на овом мом кревету, бленем унаоколо и кликне ми нешто, у глави. Понекад ми кликне и у колену, али то сада није важно. Гледам ја сада ове неке, као, битније изборе у мом досадашњем животу, и сконтам пар ствари.
Када сам уписивао средњу школу, хтео сам да будем програмер. Нисам хтео да будем доктор, ни механичар, ни жиголо, ни било шта друго...Програмер. Мислио сам да ће ми живот бити лакши ако знам шта хоћу. И јесте. Лепо, гледао ја шта ћу и како ћу, мислио да сам уписао рачунаре, кад оно међутим! - машинство. Први пут на пракси - шмирглај металну цевку док мајстори пију неку шљиву. Друштво добро, школа донекле, предмети никакви. Средња к'о средња, ово што сам радио и учио са шест хиљада мушкараца, могао сам, комотно, и у медицинској међ' шест 'иљада жена. Али нисам. Јебига.
Даље, читаву средњу сам контао да ћу бити програмер. Знаш оно, стојиш за глодалицом, глођеш материјал блабла, онда те пукне флешбек неки и ти појавиш пред којекаквим факултетом, са дипломом. Програмер, јеботе! У средњој сам, баш због те љубави коју гајим као орхидеју под неонским светлом, научио доста и стекао солидне основе за касније. То ме је мало умирило, јер, иако сам заглављен са тридесет клошара, правим тракторе и изучавам зупчанике, има наде, имам основе, касније ћу бити оно што желим.
Временом, једни крену да ми говоре како код нас има пун курац програмера и тако то, а други сасвим супротно, да их ките сувим златом, јер су, уствари, ретки попут једнорога. Ја нисам веровао ни једнима ни другима, него сам некако, својеглаво срљао ка том сну. Што је најгоре, ја сам у таквим ситуацијама самоуверен као Фердинанд када крене на матадора. Сви знамо колико је пута матадор склонио мамац и рогоња се закуцао у зид. Наравно, ту је и друга страна медаље, понекад и бик убоде.
Дакле, завршио средњу, био први испод црте за смер који сам хтео...И, па, опет је судбина умешала прсте. Професорка физике, из средње, је уписивала свог мужа на факс и натерала ме да одем да студирам ово - телекомуникације. Касније, ето, испаде да су били у праву они што су рекли да програмера има као комараца на Сави. И ја остадох! на овом смеру. Не заглавих, него остадох. Јер, ако ме је ова река носила ових деветнаест година, нек ме носи и даље. Ко сам ја да се противим? Фазон, баш ме брига. Вероватно ћу се бавити неким хеви рандом занимањем. Типа, бушићу рупе на Антарктику или полирати Фијатове израдке. Тако нешто.
Сад ме мало буде срамота кад помислим да сам хтео да будем роштиљџија. Еееј, овакав човек да буде роштиљџија?! И знате шта? Некако, некако ми се данас стишала она жеља да програмирам. И жеља да пишем се стишала, донекле.
И убудуће, одлучује новчић. Доста сам ја разбијао главу око небитних ситница. Ионако, човек увек буде оно што хоће. Ако хоће.
0 коментара:
Постави коментар