Из Будимпеште с љубављу

Људи, написао сам неколико прича док сам био тамо преко, у равници. Беше фино, а пре свега инспиративно. Некако, као да сам се вратио на колосек, исти онај са ког сам скренуо још у јуну. 'Ајд сад, да почнем, полако. 

                                                                                 ***                                                                                 

Док је воз лагано клизао, као по леду, један човек је ишао кроз вагоне тражећи нешто. То нешто је било поприлично тешко одредити, нешто као мећава или сан. Када се воз коначно зауставио, човек мирно изађе и пође низ претрпани перон. Будимпешта. 

Био је септембар и већ је постајало хладно, а он је био сам. У једној од околних земаља, живео је тај мали човек некада. Сасушена лица и тамнијег тена, изгледао је као човек који је сагорео своје животно гориво пре времена. Као свећа угашена тек што је почела да гори, као шибица беше, сав црн. Као сенка каква, мутна као Дунав који је промицао тромо недалеко одатле. Све то, и још много тога беше исцртала бурна младост на његовом лицу. Махао је својом железничарском палицом, из дубине превелике униформе, лагано и споро, све док не би велики железнички сат откуцао двадесет и два пута. Онда је постајао оно што заиста јесте - џанки, клошар, усамљеник.  

Његова обећања да ће се променити осташе само то - обећања, јер жеља беше прејака. Увек је желео више. Тако је и покупио сиду пре коју годину од једне младе даме, која беше тек стигла у град из сиротињске суседне државе. Касније је одлежао дину због пакета хорса. Није ни био његов, није он имао пара за то. 

И сада, ето, коначно је схватио шта тражи. Сам против света, и некад и сад, чврсто стоји на столици са конопцем око врата. На крају пута увек стоји један фењер, један чамџија или, макар, малени свитац кога би могао пратити. На крају његовог пута беше мрак, црни дубоки мрак. Било је тихо и мирно, било је вечно. Закорачио је. Коначно мало мира. 

Добродошао у рај.