Потрага за срећ(н)ом

Знаш како...Неке љубави немају крај. Онако, теку и теку, ломе се и падају, устају, подижу се до неба, па се опет вртоглаво стрмоглаве доле, до дна. И увек постоји та једна нит на којој остају да висе, та једна, само једна. Ако једна таква љубав се, пак, прекине и постане сасвим обична (ако обичних љубави уопште има), онда та, једна душа којој је било више стало лута кроз вечност, сваки дан, по сунцу и по леду, кроз ливаде и шљивике, тражи срећу, тражи мир. И вечно узнемирена, не налази утеху ни у манастирима, ни у пороцима, ни на врху највеће планине, ни на дну мора. Нигде. 

И онда схватиш, то није права љубав. Да је права, трајала би за сва времена. Тај неки романтик фазон. И окренеш се, погледаш око себе...Седнеш у кутију за путовање у прошлост, окренеш један круг, прошеташ старом улицом, купиш сладолед и онда поново седнеш у кутију, па одеш у будућност. Видиш себе - седиш сам, у прашњавом стану са неким једнооким мачком у крилу. Не мрдаш, сав си утонуо у неки мрак, сенке ти играју на лицу, а тебе није брига. Помало се растужиш и помислиш како би било лепо да нађеш ону "праву". Која ли је? 

Хиљаду...Милијарду жена? Седнеш за комп, бациш мали прорачун...Тако је најпаметније. Твој прорачун, наравно, није тачан, али лакше ти је да верујеш у њега, да верујеш у нешто, па макар то била и бајка. Дакле...Имамо три милијарде жена на свету, отприлике. Ако су половина маторке, хрватице и ружне мађарице, долазимо до милијарду и по жена, од којих је једна она права. Наравно, такође треба узети у обзир и вероватноћу сусрета, јер може она бити она "права" до сутра ако живи у племену Масаи, ти у Београду имаш шансе један према сто милиона да је сретнеш. Мале, а? Знам. Но, ако избацимо све оне за које постоји мала вероватноћа да ћеш их икада срести долазимо до бројке од око пола милијарде жена. Ако будемо оптимистични, те узмемо у обзир да живиш у Србији, и да су ти шансе да ћеш отићи у иностранство као туриста једнаке шанси да ћеш повалити Џесику Албу у јаворовом сирупу, можемо комотно одбацити деведесет и шест посто жена из иностранства, тачније, остају само жене из окружења и мали проценат странкиња које су чудни путеви Господњи довели у нашу земљу. 

Самим тим, списак се смањује на неких десет милиона женских створова, који крију твоју, једину, јединствену, омиљену, прелепу, малу, потенцијалну девојку. Ако си човек који верује у судбину, иди јеби се, сваки дан шетај улицама, не би ли се случајно сударио са хот блондом, те јој подигао књиге и стартовао је на онај стари фазон оћу-да-се-искупим, бла бла...Ако си човек са вишком слободног времена и енергије, крени редом, имаш само десет милиона, а шансе да је нађеш у првих пет су приличне. Срећно, брате! Но, ако си практичан човек, попут мене, онда знаш да је потребан мало другачији приступ. Избаци све оне чији хороскопски знак се не слаже са твојим знаком и подзнаком, и кинеским и египатским и оним обичним. Потом, елиминацијом свих бичарки на трави које фурају кило целулита и ложе се на Цвијана, долазимо до, реалних, приступачних два милиона. Дакле, она права је ту негде, међ' два милиона других цура. 

Е сад. Да си Тарзан, ти би продубио своје искуство општећи са два милиона риба док не нађеш ону праву, али пошто ниси, онда можеш да је потражиш пријављујући се, на пример, на попис становништва. Дођеш, питаш све што те интересује и продужиш. Понекад застанеш, вођен оном чувеном - препознаћеш је кад је видиш. Наравно да то неће бити неки слоу-моушн, док се њена коса лелуја на ветру, него ће пре бити она како прождире бурек у пекари, док јој бркови од јогурта неодољиво добро стоје. Или си ти помало самообманути прикривени геј, па ти се све што има бркове мува. Но, како год било, са сваким прорачуном, па чак и оним најпрецизнијим није могуће се приближити оној правој на више од милион. Дакле, шансе да нађеш ону праву су један према милион. Највероватније ћеш се оженити неком несрећницом која ће те тући француским кључем када дође пијана са посла, ал шта ћеш. И не! Она није она "праваaa".

Само се потруди да не умреш сам. То је тако тужно. Још је тужније што сам је можда некад видео, чуо, па чак и додирнуо. Можда сам стајао поред ње док сам чекао воз, можда сам јој немарно испрљао сто у кафићу у ком је конобарисала, можда сам је чак и...волео. Много је ту "можда". Можда и сувише, можда и премало. Како год било, схватио сам да је време да скинем ову картонску кутију са главе и да дођем себи. Не може се путовати кроз време у картонској кутији! Не м-о-ж-е. 

п.с. Наћи ћу те, значи ниси свесна како ћу те наћи. ;)