Последњем паору

Постоје вечери када се осећаш као последњи паор на овом свету. И онда упалиш комп и урониш у шарени свет интернет забаве. Читаш све те смешне ствари, али се не смејеш. Давно је престало да буде смешно. Треба нешто баш моћно да буде да би те натерало да се насмејеш. Успут наилазиш на инспиративне цитате који вриште на тебе. 

"Живи живот пуним плућима."

"Путуј и буди срећан."

"Мање се жали, више се смеј."

Шта који курац. Да, када је човек доле баш је лако применити све те цитате. Практично ти говоре - а што не живиш савршен живот? Као да су сви јебани лептири и да могу да оду, да живе леп живот пун цвећа, да могу да се смеју без разлога, било где и било када... Свет се претворио у абоминацију. Абоминација. То ми је омиљена реч. Био сам тако срећан када сам видео да постоји и у нашем језику. Данас свако зна све. Данас свако мисли да има право да те посаветује. Да ти каже - путуј и буди срећан. Слободно и ти њима дај неки инспиративан савет. Макар то био да иду и да се јебу. 

Лежиш у мраку, шарени свет није помогао. Желиш да си данас скочио са оног крова уместо што си само седео тамо. Главом о бетон. Крах. Никада више тешко вече. Никада више жаљење, само смех. Али, није ни то решење. Ништа није, јер ти си последњи паор на овом свету и то је једна велика истина... 

Понекад мислиш да ниси здрав у глави... Не уклапаш се нигде, нигде не можеш да будеш прави ти, као да ниси део овог света, већ лебдиш ту негде, између... Понекад само станеш на секунд након што си нешто урадио и запиташ се - ко ради такве ствари? Која нормална особа на овој планети ради овакве ствари? Вероватно ниједна. Зато мислиш да ниси здрав у главу. Можда си  у праву. Можда и ниси. Мање се жали и више се смеј и биће све у реду. Биће све у реду. Ето. Имаш и ти једну инспиративну реченицу да поделиш са светом. Једину која има неко истинско значење. Једина која ти не говори шта да радиш, већ ти даје неку наду. Једина која не чини да се осећаш као последњи паор, већ ти даје наду да можда једном више нећеш бити најгори, последњи паор на овом свету...

Вене те боле. И нешто те гуши у грудима. Уз мало среће, биће то фаталан срчани удар. Остаје ти само да чекаш до јутра и да се надаш. А ако доживиш јутро, онда... Па, онда постоји шанса да ћеш се осећати мало боље. Мало више као човек. Мало више као неко ко живи пуним плућима, али има баш мали капацитет плућа због Астме. А ако немаш Астму, па, не брини, за све има времена. Ти само путуј и буди срећан.