Седим у паклу и пијем танку кафу...
Неки човек у оделу свира клавир,
а неке слике висе са зидова
пуне намргођених лица.
Где су нестали осмеси?
Часописи о лепоти чуче испод малог сточића,
али ни на њима нема осмеха.
Нема их чак ни на лоше осветљеним улицама
пуним клупа за заљубљене...
Да ли зато данас пада киша?
Не знам. Није ни важно.
Тај тип заиста уме да свира клавир.
И чини ми се да се смеши,
као срећан човек.
А то је отприлике све што ти треба у животу.
Да се смешиш док радиш нешто што заиста волиш.
0 коментара:
Постави коментар