Напољу пада велика киша. Скоро да је мрак, иако је тек подне. На тв-у ништа паметно, само се неке голе жене смењују са типовима који имају чудне фризуре. Мој мачор спава на кревету, покрио се, хладно му је. Чини ми се да чујем кораке. Да, заиста их чујем. Одем до прозора - нема никог. Ма, учинило ми се. Седнем на фотељу и отворим неку сјајну књигу што сам читао, да се разведрим мало. Кораци. Учинило ми се да сам видео сенку како је промакла покрај другог прозора. Најежио сам се. Кораци успоравају и тачно чујем како се заустављају испред мојих врата. Звоно се огласило, дуго и гласно. Узео сам пластичну мувалицу и кренуо ка вратима.
Срце ми је јако лупало, па сам се на тренутак борио да откључам врата. Онда се чуо клик и отворио сам их, поприлично подузет језом. Отварање тих врата је био једини паметан избор. Да их нисам отворио, умро бих од страха унутра. Испред врата је стајала мала црна девојка, са дубоким деколтеом на лепој црној дугачкој хаљини. Насмешила се.
- Шта радиш са том мувалицом? Пада киша, сада нема тих досадних бубица.
- Паа... - постидео сам се - ништа - рекох и бацих је негде скроз иза кауча.
Прошло је пар тренутака у тишини. Гледала ме је неким опасним погледом. А онда је проговорила.
- И? Хоћемо ли стајати овде на киши заувек? Нећеш ме позвати да уђем?
- Да, да... Изволи уђи. У ствари, извини, али ја те не знам. Ко си ти?
- Хахаха, какав си сладак мали дечко. Знамо се. Упознали смо се пре неколико година, сетићеш се већ. Хајде сада, скувај нам чај, морамо да разговарамо.
- Добро, рекао сам и пустио је унутра.
Села је у фотељу, а мој мачор је нагло скочио са кауча када је она ушла у собу. Погледао је као да се знају, а онда појурио ка мени и сео ми уз ногу.
- А какав чај пијеш? Имам много врста, има и меда...
- Није ми то уопште важно. Било какав ће бити добар. Стави мало меда, рекла је она и прекрстила ноге.
Није могла имати више од двадесетак година. Када би је човек срео негде на улици, вероватно би се заљубио на први поглед у њу. Била је баш лепа. Скувао сам нам чај, а мој мачор није погледа скидао са ње, иако је седео поред мене, код шпорета.
Послужио сам чај и сео прекопута ње. Мачор је пратио и сео на кауч поред мене.
- Па... О чему си желела да разговарамо, ти непозната лепа девојко? - упитао сам.
- Морамо да разговарамо о теби. Али нећемо то учинити тек тако. Не би било фер. Хоћеш ли да играмо шах? Волела бих да играмо шах.
- Ужасан сам у шаху. Хоћеш ли можда да играмо карте? Или ризико? У томе бих ти био раван, верујем.
- Не, ризико ужасно дуго траје, а карте су тако досадне... Хајде да играмо шах. Дошла сам нешто важно да ти кажем.
- Шта то?
- Хајде прво да отпочнемо партију.
Дохватио сам шах са полице и посложио фигуре. Инсистирала је да играм први, јер она тако воли црну боју.
- Опасно отварање - рекла је девојка са најлепшим грудима које сам икада видео.
- Хвала, али је то је отприлике све што знам о овој игри.
- Онда ти се не пише добро - насмејала се.
Насмејао сам се и ја - Такав је живот, некада добијаш, а некада губиш.
Климнула је главом смркнуто. Након пар тренутака тишине, проговорила је.
- Дошла сам да ти кажем да ћеш умрети данас.
- Па, добро... Али откуд ти то знаш?
- Не могу да ти кажем, али знам.
- Јеси ли ти попут оног типа из прича који се претвара у црно чудовиште са хиљаду очију и убија људе у име Смрти?
- Нешто такво, да.
- Онда... Волео бих да ме убијеш у кревету, док се волимо.
- Нећу те ја убити, не брини. Али можемо се волети, ако то желиш.
- Нећеш ти? Али ко ће онда?
Није одговорила. Уместо тога, узела ме је за руку и одвела у собу. Мачор је ишао за нама, не испуштајући је из вида. Читао сам негде да мачке могу препознати чудовишта. Гурнула ме је на кревет и попела се на мене.
- Немој се претварати у чудовиште сада, молим те - полузбуњено рекао сам ја.
- Нећу мали, не брини - насмејала се - ово ће бити нешто за памћење. Нешто за збогом.
Свукла је хаљину једним потезом и видео сам је целу. Док смо се волели, мачор је седео поред и с мржњом зурио у њу. Или у нас, нисам могао да провалим. Можда се наљутио што сам легао са чудовиштем од кога ме он чува.
Када је било готово, легла је поред мене и загрлила ме. Онда сам се сетио. То је била иста девојка коју сам пре неколико година покушавао да наговорим да не скочи у смрт. Наравно, имала је другачију боју косе и говорила је другачије, али то је била она. Скочила је, ипак, упркос томе што сам је преклињао да не скаче. Годинама сам се гризао што јој нисам успео помоћи.
Док се облачила, упитао сам је - јеси ли била чудовиште и пре скока или не?
- Хаха, сетио си се.
Ћутала је мало. Онда је наставила док смо ишли ка вратима.
- Била сам и пре, нажалост, али нисам знала шта да радим... Тек када сам умрла, ствари су дошле на своје место. Упознала сам неке људе и...
- Јебига, знаш да ми је жао.
- Знам, рекла је и пољубила ме за збогом.
Затворио сам врата и сео на кауч. Мој мачор је пратио. Сео је покрај мене и рекао - мислио сам да та вештица никада неће отићи. Мислио сам да је дошла да те убије. Мислио сам да ће ми украсти посао, као прошле године.
Онда се претворио у чудовиште са лицем најлукавијег мачора на свету. Осетио сам крв како ми удара на очи, а потом и неописиво јак бол... Киша је престала, али је и даље било страшно мрачно свуда унаоколо.
0 коментара:
Постави коментар